„A онда поче blues,моја Шумадија пева,о срећи…“ – пише Зоран Вуловић Ђузла

Данас је Крагујевац само празна фирма са старим натписом и не личи на себе - изневерио је свакога

Седамдесетих година Крагујевац је,углавном,био Крагујевац. Дођоши су надирали, али дух града је био препознатљив. Како-тако, знало се шта је шта и ко је ко, постојао је систем, комунистички додуше, али је све фунционисало и имало свој ходограм и streaming, јелте. Свако је знао свакога и добар део ствари и проблема решавао се везама и познанствима. И није било овакве мржње као данас!

Позориште, фудбал, “Застава“, чувена гимназија, биоскопи, дискотеке… Могао си себе негде да пронађеш и да будеш у причи која ти одговара. На моју срећу/несрећу, отац је радио у позоришту, мајка у Дому омладине и на релацији од тих 300 метара догодили су се судбоносни сусрети мене, клинца, са остатком света. И мој отац Власта ме „умува“ – од статирања у „Јоакимовим“ представама до глуме на „Малој сцени Дома омладине“.  А ту ниси могао да останеш имун на различите ликове и успутне догађаје. И догоди се! На проби представе „Поздрави неког“, у режији кума Кеше (Братислав Славковић), неко предложи да се опустимо и искачемо у домском подруму, тадашњој „Yo-yo“ дискотеци. “Ноћна бука“ групе Дах и ентеријер са маскама на зиду, лајт шоу и полумрак били су за мене пресудни-заувек сам остао заљубљен у музику и дискотеке. Често сам долазио код мајке Наде у „Културно-просветну заједницу“ смештену на спрату „Дома“ и готово увек у холу сретао необичне младиће у дугим косама и брадама, а чула се и гласна музика из подрума –  греде су преносиле вибрације, високо, кроз конструкцију.

Смак, бре! Народ је давно омрзнуо своју праву војску, четнике, па се на косу и браде није гледало ни мало благонаклоно, удба је радила своје, а рок музика посебно није била на цени као „деструктивна и опасна“. Смак је тако ревносно вежбао свој репертоар да је то трајало и по 4-5 сати а мене, касније, као гимназијалца, само одлазак на часове могао је да „одлепи“ од подрумских решетки одакле су се чуле разноразне „Биске“ и страховито прецизно „скинути“ Grand Funk Railroad, Doobie Brothers, Jethro Tull, Santana, Black Sabbath, War, Atomic Rooster, Led Zeppelin, Deep Purple… Ма какви „скинути“- САВРШЕНО одсвирани!

И увек ОНАЈ глас изнад музике, резак, висок, око кога смо ми клинци ломили језичка копља око тога да је или генијалан или грозан. Али ја не могу ни да замислим да је неко други и могао да буде на Борисовом месту!!! Просто немогуће! Смак сам, као клинац, волео као нешто што не може речима да се објасни… Љубав. Чиста љубав. И изнад! Једноставно, крагујевачки б(р)енд, наш коњ за трку са рокенрол светом, са невероватним гитаристом и пратњом која је била мало иза њега, али опет сјајно уклопљена. А увек, изнад свега, онај увек препознатљиви глас, који покрива и затвара врхунску звучну конструкцију. И данас добар део Срба и Крагујевчана не разуме или није тако васпитан, да смо ми православни хришћани и да у томе морамо да пронађемо смисао свега и да је то једини спас за душу. Ми, тада већ младићи, због галопирајућег комунизма, тражили смо спас и утеху у рокенролу. А шта ћеш боље и лепше од своје, крагујевачке групе?! Ми смо се клели у СМАК, („7 младих“ нису баш били на таквом гласу!), помно пратили сваки концерт, а излазак синглова и ЛП плоча били су празник над празницима.

 

Знате, деца увек пружају отпор родитељима, поготово кад су у супротним мишљењима – Смак је био идеалан за то. Још памтим мирис баште дома војске и игранке на које сам бежао, поготово нагореле колор филтере/фолије које је Дракула/Звонко стављао на рефлекторе да би игранка личила на нешто, задимљену дискотеку „Продор“, терасу базена где сам им украо први сингл „Биска 13“,концерт на „Чика Дачи“ са Булдожером, поноћне концерте испред гимназије за „Дан студената“… Па кидисање и трчање чак из Вашаришта до тезге са плочама у „Inex“- у или „Пионир“, дечјој робној кући и свеопшти делиријум када је 1975. изашао први албум. На несрећу, “Перле“ су готово свима „прескакале“ због лошег отиска плоче и бедних грамофона оног доба, “Тоска“, “Супрафон“ и сл. Враћали смо се назад и тражили од изнервираних продаваца да нам замене плочу сматрајући да су нас преварили… Излазак „Сателита“ са искачућим папирним сателитом, када се отвори дупли омот, уз „Шумадијски блуз“, био је оргазмичког карактера и нивоа за Крагујевчане. И мрзитељи су радили своје. И нека су. Ја сам З’ИНАТ , код комшике Нате, Загинчеве жене, на машини ушио на грудима огромна црвена слова „СМАК“, а на панталоне-шлиц превелико јорганско „bijelo dugme“ , у знак непоштовања оних које и онда и сада нисам могао да смислим.

Точков соло албум и каснија стратосфера и заслужена слава достигнута „Црном дамом“ за Крагујевчане је био доказ као нико и ништа не може да нас зајебеа камоли тамо неки босанци. И тако, даљу историју знате… Једном приликом одемо код моје тетка Косане у Бугар – малу у Белошевац, код Порте, нема од тада ни 40 година, и онако се помене Борис. Бог те пита како. Кажу нам да је он ту, човек Белошевчанин, чудак, сви га зову Боба, “тамо нешто пева, стално вуче неку карирану капу, смуцао се по иностранству, јес’ да носи браду и косу, али да је много добар и скроман човек, а и нека нам је фамилија, својта…“ И стварно, бољи и једноставнији Борисов опис није ни потребан. Наравно да увек знаш шта ти неко значи тек кад останеш без њега. Гледајући ову рану Смакову фотографију, сетио сам се у тренутку свега што сам горе написао. Чак да су карирану капу у групи носили наизменично, то им је, изгледа, била талија, Бориса памтим и у „Triumph spitfire“- у, касније је возио и некаквог „шевца“ у ког је нагурао чак и мале кућне звучнике -певач, дугокос, страна кола, сумњиво, бре, а за ондашњи Крагујевац и превише смело, али кад си скроман, све је другачије.

 

Жалосно је што је Крагујевац ЗАЈЕБАО по ко зна који пут оне који су му дали све, а заузврат нису добили ама баш ништа. Колико ја знам, нека се варам, “Indexi“ су у Сарајеву били награђени локалима и становима за заслуге према својој чаршији – свака част! Смаковци су од Верка (барем)) добили захвалнице! Срамота, ВЕЛИКА СРАМОТА!!!  Почетком деведесетих, Борис и Точак требало је да преузму локале и разглас којима би руковали и сигурно би много боље знали да употребе од оних који су то на некакву комунистичку мућку успели да дрпе за себе. Помиње се ондашњи СКЦ, зна се ко је био у њему, а ко у општини, а Борис о томе невољно и успут прича у интервјуу за „Канал 9“ пре пар година. Данас је Крагујевац само празна фирма са старим натписом и не личи на себе – изневерио је свакога ко је имао љубави и поверења у њега. Ја ово пишем и плачем слушајући „На Балкану“. Страшно ме погодила смрт мог старијег брата пре неколико месеци, па нисам остао имун ни на Борисов одлазак. Ма какви, завршило се једно време. Отишао је МОЈ ШУМАДИНАЦ-КРАГУЈЕВЧАНИН!

 

 

 

ЗОРАН ВУЛОВИЋ ЂУЗЛА

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар