Анка влада у сенци

Кнежева сестра од стрица Михаилу нуди ћерку Катарину. Тражи се европска карта за малу Србију

Јулијино кокетирање с грофом Аренбергом донело је нови распоред дворске моћи. Утицај на Михаила његове сестре од стрица Анке, порастао је за време Јулијиног двогодишњег избивања, кад се ова кобна жена „начинила домаћицом у двору“.

„Никада дворски живот“, пише Сл. Јовановић, „није текао тако весело, никада није било толико интимних села и забава, као под њеном управом“. Јулија по свом повратку није успела да „потисне Анку из двора“.

Анка је направила од двора средиште свог арбитрирања и потпуног уплитања у књажев живот. Она подбада Михаила против Јулије и појачава његову одвратност према тој жени. Михаило, који је плануо љубављу позном и неизлечивом, претио је да ће се убити, а самоуверена Анка нагони кћер Катарину шамарима „да кнезу пише љубавна писма по њеном диктату“.

У патријархалној Србији било је то „нешто горе него скандал“. Михаило се није обазирао што би његов брак с рођаком Катарином, по црквеним законима, био безбожно и нечувено дело. Још изазовније бачена рукавица саблажњеном Београду било је Анкино извожење четворопрегом, као да је Катарина „већ била кнегиња“. Тактом једног магната, европејског каваљера, Михаило крајем 1865. године закључује погодбу с Јулијом, која не погађа „ни најмање у њихову част“.

Кнез је забранио да се Јулијино име помиње и у цркви. Анка и њена кћи постале су некрунисане господарице Србије, а кнез је готово био њихова играчка.

Премда опхрван личним проблемима, кнез Михаило је тражио европску карту за малу Србију. На раскошни књажев мајур Иванка, директно из Салцбурга, са састанка европских суверена стигао је гроф Јулије (Ђула) Андраши, који је брже схватио аустријске интересе на Балкану „него што би то могао учинити један министар немачке крви“. Андраши је гледао на Аустрију као на труло дрво „које на другој страни тера младе зелене шибљике“, па се волшебно, „за кратко време сасвим подмлади“. У Андрашијевој пратњи је био његов интимус, гроф Ласло Хуњади, кнежев шурак.

Анастас Јовановић, кнежев поузданик првог реда, овако описује тајанственост овог сусрета: „Књаз ми је наредио да га дочекам (у пратњи јегера) и код њега уведем. Он је дошао око 11 с. ноћу и остао до 4 с. пред зору и отишао. У целу (двору) нико није знао нити је смео знати за његов долазак, он је онда био мађарски министар председник и имао је преговор с књазом за неки савез Србије с Мађарском, али не у проспех (корист) Аустрије. Књаз није ништа опредељено с њиме решио, толико сам разумео доцније“.

ЧЕЉАДЕ БЕЗ ВОЉЕ И РАЧУНА
Катарина М. Блазнавац-Богићевић (1848-27.10.1910), баш је тако уклесано на надгробном споменику ове лакомислене жене, која се после погибије Михаилове, удала за М. П. Блазнавца, а после његове смрти, тајно се преудала за ујака Михајла М. Богићевића (1843-1899). Умрла је у Нишу и „запамћена као чељаде без воље, без злобе и без рачуна, пошто је потрошила све што је наследила“. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду. Ту је сахрањен и њен син Војислав М. Блазнавац (14. октобар 1869-19. мај 1935), коњички пуковник, бивши командант краљеве гарде.

У Иванки је августа 1867. Андраши заправо махао с Наполеоновим нуђењем Босне Аустрији, које је одбијено с образложењем да је угарска лађа тако пуна и „да јој треба само још један терет, па да потоне“. Том, засигурно загонетном разговору, није присуствовао Гарашанин, иако је неколико дана раније приспео у Иванку, одакле је координирао спољну политику Србије. Нјему је Михаило био препустио технику међудржавних споразума, а он је држао палицу великих одлука. Гарашанинова белешка „Моји спомени“ упечатљива је слика подозривости према Андрашијевим сународницима: „Мађарска никад неће бити искрен сајузник Србије. Ма каква обећања она Србији чинила и ма какве јој сјајне изгледе пред очи стављала, свему томе не треба никад веровати“.

Србија је, од Салцбурга па до Иванке, била карта у рукама европских владалаца који су њоме трговали према личним интересима. Кнез није могао да успостави државнички баланс пошто га је мучило питање женидбе. Чак је спретни лутеран др Пацек написао један мемоар, у који је унео „и своју мржњу према Јулији, која није била мала, и своју преданост Анки, која је ишла врло далеко“. А пастирски смиреним тоном, и разложношћу црквеног поглавара, митрополит Михаило је узалуд уверавао књаза да женидбом с Катарином „одузима себи сву моралну снагу“ и да тиме у његову кућу „долази опака морална болест“. Ни позивање на народне светиње није књаза освестило. Михаило се није обазирао ни на црнило родоскрвнућа, ни на каноне свете мајке цркве.

Тада Гарашанин, док се Србија налази пред вратима рата, одлучује да постави питање наследника престола, јер је држава „без практично осигуране династије“.

Кнез љутито отпушта Гарашанина, пресеца најјачи стуб носач државне политике. Но није очекивао да ће се Русија толико жестити због тог његовог потеза. Но, Руси нису толико жалили Гарашанина колико им је сметао неспремни Блазнавац. Грофу Штакелбергу морао је Михаило без увијања рећи да је тај исти Гарашанин, био и под кнезом Карађорђевићем, али да ондашња војна спрема није задавала страх Турској.

„Ја сам њима показао пут којим треба ићи“, упорно је понављао кнез. Русија је потом више но гневно повукла „штрикљу преко Србије“, јер је изгубила један крак своје утицајне политике на Балкану. Привремено је био обустављен зајам дат Србији за војне припреме. Али није дуго трајало то „беснило јаког према слабом“. Михаилово удаљавање од Русије означило је потпун слом Гарашанинове котерије. Кнезу је Анка сада била једина исповедаоница, његов министарски савет у сенци.

Наставиће се)
Извор: новости.рс(

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар