„Балканска“ академија

Улазећи у друге кафане скидао сам плаву ђачку блузу. У "Балкан" сам улазио у њој. Знао сам да

Улазећи у друге кафане скидао сам плаву ђачку блузу. У „Балкан“ сам улазио у њој. Знао сам да то никоме унутра неће сметати јер су гости „Балкана“ били забављени суптилнијим стварима од кршења школских прописа. Ту су ме процењивали по песмама које су ми објављене у једном омладинском листу, а не по томе какав сам ђак. Једини професор који се у то време налазио у сталној постави „балканаца“ био је г Јова Вулевић, познати црногорски путописац, који би, кад би неком од присутних била објављена песма у књижевном часопису, похваљена слика на изложби или нешто слично, узвикивао својим Васојевићки басом: „Аха, је л ‘видите! Мој ђак!“ Мада бих се могао заклети да у кафани никад није било никог из учитељске школе у којој је он предавао.
Моју генерацију су у „Балкану“ дочекали Бора Хорват и Милан Николић, песници различите естетске и идеолошке провинијенције. Код Боре су се слушали семинари о француским симболиста, а Милан је „предавао“ руске класике. Поштовали смо обојицу, мада нам се чинило претераним кад Милан навали са тврдњом да у СССР-у не постоји неписмен човек. Ко то може да преброји у оноликој земљи – бранили смо се од аргумената друга Николића, који је своју љубав према руској литератури, још пре матуре, платио робијања на Голом отоку.
Придружили су нам се касније нешто млађи – Миле Киген, правник, глумац, филмофил и звездаш; Агон, студент филозофије и најпедантнији саговорник којег сам икада упознао; нико тако није умео да слуша човека и све упамти што овај изговори, а онда пристојно и тихо супротстави своје аргументе; Спаса, несвршени студент биологије и велемајстор старе јапанске технике – макрамеа; Мита Шлог, највећи дискофил у Крагујевцу до дана данашњег, иако одавно почива у вечном коначишту…

Пренето из књиге Јована Глигоријевића Блуз леве обале, Крагујевац 2011

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар