Батине због прељубе

Јован берберин љубио се с неком Цаном, Арсенија писара крагујевачког мађистрата женом

ДОЂЕ ред на Јована берберина, који је пре мене једну годину Милоша бријао. А то се случило овим начином.

Јован берберин љубио се с неком Цаном, Арсенија писара крагујевачког мађистрата женом. Но, при свему тому, Јован је имао жену своју Персиду, но и она није нимало од Цане боља била. Ту му је и пуница дошла, као у гости. Ове две сад нису могле трпити да се овај с Цаном милује. Дођу обадве и оптужу Јована Господару. Само да га не бије, но да му забрани да се више унапредак с Цаном не милује нити врат ломи.

И овај се обећа да ће то исполнити.

Зовне Јована и Цану и даде им заповест оваку: да досад што је било, било. Одсад више унапредак да не буде, нити да пређашње лудовање проводе, јер, ако их уфати: „знам шта ћу од вас чинити“.

И овај се обећа:

– Само сад ми, Господару, опрости, а унапредак ако ме уфатиш, одсеци ми главу.

И тако их отпусти.

После тога дозове господу из Народњег суда, будући да је Арсенијева кућа Народњег суда преко пута била, и издаде им острејшу заповест да добро пазе на Цанину кућу и на Јована бербера. Кад Јован код Цане дође, да се уфате:

– Ако ли чујем, вели, да је Јован долазио, а ви га нисте уфатили, то ћу од вас учинити што би од њега учинио.

И тако ови поставе дупле страже свако вече. И не прођоше десет дана, нашег ти Јована уфатише једно вече код Цане, и једног господаревог момка с њим, именом Недељко. Те Јована бацише у арест, а Недељка, будући да је његов момак, отпусте на свој квартир.

Сутра ујутру дођу код Милоша и даду рапорт да су Јована уфатили и у апсу је и с њиме је Недељко био.

– Па гди је Недељко?

– Нјега смо отпустили.

– Па како отпустили, да вам ј…. оца вашег, кад је и он у кривици равно с Јованом! У апс с њиме.

Те и Недељка скрцају у арест. И Цану.

Кад већ буде време, око 10 сати, сад Милош дигне се и у чаршију пође и дође пред своју кафану.

– Дајте Јована, Недељка и Цану.

Доведоше их пред њега. Ту и поче судити.

– Е море, Јоване, не ли ја тебе каза да се ти оканеш Цане?

– Јест, Господару.

– Па зашто идеш код ње?

– Она ме звала да јој крв пустим.

– Божја вера, баш ћу ја тебе крв пустити. А ти Цано?

– Господару, он је сам дошао.

– А ти, Недељко, шта ти с Јованом тражиш?

– Он ме звао.

ХОЋЕ ДА СЕ ПОТУРЧИ
Одем у конак и кажем Милошу да сам код Јована био.  Па шта ради, вели.  – Лежи и сав је надувен ко тулум. – Па шта ти говори?  – Моли да га пустиш да иде у Београд.  – Божја вера, отићи неће, оће да се потурчи. Него иди му кажи да овде мора годину седети, па после добиће изун за у Београд.

– Добро да те он звао. А је си ли ти чуо како сам ја њему запретио?

– Јесам.

– Па како си смео с њим отићи?

– Преварио сам се.

– Е кад си се преварио лези! Дај топуз! Удри. Недељку у леђа осам топуза. Дај сад бербербашу да му кажем како се писаровице ј….

Обалише Јована, те удри топузом. Те осамнаест, све од крста до врата мерећи га.

А Цану свеза уз дирек и њој поклони сто камчија.

– Ајд идите сад, па опет се састављајте.

За ово није баш неправедно судио.

После три дана пошље мене код Јована:

– Иди види шта ради и шта говори.

Одем код Јована. Он, сирома, у постељи лежи сав надувен као мешина. Само да је какав гајдаш да у њега свира. Питам га:

– Шта радиш, мајстор Јоване?

Једва изговара:

– Ето шта радим. Ни жив, ни мртав.

– Ма, човече, како смеде врату опет одлазити на тако оштру заповест!

– Та, брате, вели, ако сам и отишао и уфатили ме, зар овако треба да уради од мене?

– Е брате, што ћу ти. Ти знаш да је његов суд прек и да он како оће, тако од нас ради. Па како се ниси могао сачувати?

– Брате, људи смо!

– Па како сад мислиш?

– Молим се Господару да ме пусти да идем у Београд.

– Добро, брате, ја ћу му говорити.

Поседим још мало. Гледам, његова Персида тако је весела као да би на каквој свадби била. И сад му се свети: а оћеш код Цане?

И тако се после два месеца опет излечи и занат радио до једно девет месеци. И добије дозвољење и оде у Београд. И мој дућан он узе и калфе растера и ту ме већи лиши дућана београдског.

Молих се Милошу да како учини да дућан опет под мојој власти остане. Но, истина, кад је Јован к Милошу отишао, дућан је мене дао да га држим и опет с киријом по 15 гроша, како и он. Па кад он дође да му опет дућан натраг дам.

Милош каже:

– Шта је мене стало ви да правите међу собом, а ја да кварим. То ја нећу.

Рекнем ја њему:

– Та ти веће ствари у вредности си покварио, зашто не би ову малу? А дућан је топал Настин, а Јован је сад у Београду.

Друге године пак, трећи дан Воскресенија, истера све момке да играју джилита, а господар Милош сео на новом подруму и гледа и виче:

– Удри, море. Настасе, тога и тога!

На другога пак виче:

– Удри Настаса и онога!

И тако момци играјући се с коњма трчајући, падне коњ под неким момком, именом Миаило, и момак преко коња на главу, с леве стране у чело тако се убио да је као мртав остао. Ту одма друга четворица дотрче, те га узму једни за ноге, други за руке, те га однесу у собу у којој је с другим момцима обитавао.

Сад Давидовић навали викати:

– Брже бербербашу да му крв пусти.

Ту трче по мене и нађу ме.

– Ајде, зове те Господар. Пао је један момак с коња, да га лечиш.

И тако идем кроз Господарев конак. Пролазећи поред баште, ту Милоша и не видим. Докле он повика: Бербераа!

Одговорим:

– Ефендим?

– Куда ћеш, море?

– Не знам ни ја, одговорим. Кажу да се један момак убио, па су ме од твоје стране звали да му крв пустим.

– Јок, јок! Не треба му крв пустити. Но га у кожу уви. Ја сам видио како је он пао. Он се само у главу убио. Него иди тамо види и уви га у кожу.

Одем у момачку собу, кад тамо шта да видим. Пуна соба момака и мед њима госпођа Лјубица и она Живка. Држи, једно стакло у десној руци. Но шта је у стаклу, ја не знам.

(Наставиће се)

Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар