Био једном један Робњак – Матина сећања

Био једном један Робњак - Матина сећања

Гледам неки дан ову муку Таковаца на платоу испред бивше београдске Робне куће. Гледам и оне клупице около, живе. Памте и боља времена. Сећају се целе једне генерације, стасале на том месту.

Таман кад је замирао Економац, а пре него што се распламсало излажење код Нинета и Тозе и око Зеленгоре, неке 2-3 године се ту окупљала адолсценција нашег града.

Имао је и тада Крагујевац Главну улицу. Само се она друкчије звала и имала цирка један пристојан кафић.  Добро, ‘ајде, био је ту и ‘Енрико‘, али се ту ишло само да се преко видеа погледа Рамбо 3 уз наручену чашу кока-коле, коју густираш минијатурним гутљајима, док пензионисани Вијетнамски ветеран стрелом обара бојни хеликоптер, а све у духу очаравајуће холивудске фантазмагорије.

 Али на клупицама око Робњака се одвијао један прави, мали живот за себе. Багремарци, Палилулци и Ердоглијанци, Бресничани и Пиварци, Сушичани, Аеродромци, Вашаранци и Бубњарци, Колонци, и ови из Центра су ту размењивали плоче и касете, меркали своје прве љубави, дрчнији клинци оштрили песнице, одважнији пробали прву пљугу, мало сарајевско у Корани или џоинт иза Југотона.

Није се постављало питање где се излази. Зна се: код Робњака. Од 7-8 до неких “плафон 11“, па кући. Они имућнији би око 9 одлазили на пиће или до Ћемала, али је већина остајала да “блеји“ на клупицама. Радио је ту и драгстор у сутурену, кружила флајка полулитарског вињака, јели се Штарков смоки, чачански чипс. Тај део града био је крцат уочи Првог маја, када су се такмичиле локалне демо-групе, пре поноћног  ватромета. Остатак ноћи би се, уз логорске ватре по шумаричким буџацима, већ некако прекратио до уранка и качамака испред етно куће.

 За оне млађе, овде се говори о веселим и безбрижним осамдесетим, о одрастању радничке деце у индустријском граду.

У међувремену се штошта променило, Робне куће су пропале заједно са Србијином продавницом, Корана је приватизована и сада је Морава, конобарице нису бркате нити носе боросанеЈугопластика се одавно тако више не зове, а на сред платоа стоји споменик жртвама у потоњим ратовима, међу којима су, гле ироније, и они који су се баш на овим клупицама стасавали. Тај споменик чудног облика као да предстивња епитаф генерацији која није имала будућност.

 Често ме пут према Општини нанесе овуда (знате већ, фалио ми још само један папир). Седнем на клупу, запалим пљугу и филм сам крене… Био једном један Робњак.

 Одливени мозак, Септембар 2014.                                                                Матина сећања     

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Један коментар на “Био једном један Робњак – Матина сећања

Оставите коментар