Блуз леве обале – БАЛКАНСКА ЕЛЕГИЈА

Није ми то био први одлазак у кафану, али је сасвим извесно био судбоносан. Нисам још пошао у

Није ми то био први одлазак у кафану, али је сасвим извесно био судбоносан. Нисам још пошао у школу кад ме је једног недељног преподнева стриц „украо“ од мајке, која се, како налаже чаршијски ред, упутила у цркву. Мајка и стрина су још увек куповале свеће код Васе црквењака, када сам држећи се за стричеву шаку ступио на јединствену крагујевачку Агору, ресторан „Балкан“. За столовима су седели искључиво мушкарци, костимирани као и мој кафански Пигмалион – тамни сакои, беле уштиркане кошуље са краватама, марамице у горњем џепу, муштикле и табакере, разне врсте филцаних шешира окачене о чивилук. Неки су седели сами и читали новине на рамовима од бамбуса. Послугу су сачињавале искључиво конобарице. Чак је и шеф сале била малена тетка Грозда, коју ће тек моја генерација отпратити у пензију. Сели смо за сто са неким људима, који су, сви одреда, били јако озбиљни, тихо говорили. Најчешће помињане речи које сам успевао да разумем биле су „данашњица“ и „комунисти“. Много година касније сазнао сам да су то били Тоза и Ратко Динић, отац и син, власници чувеног кројачког салона и Јанићије Митрић Зицко, првак локалног позоришта. Кад нам је Каћа конобарица донела кафу са киселом и малину са содом, стриц је извадио до тада скривану белу ружу и лежерно је спустио на Каћин послужавник. Она је поцрвенела, људи за столом су се подгуркивали, а стриц се правио да ни о чему нема појма. После је подигао са стола стаклено звоно, налик на акваријум, испод којег је стајала гомила гурабија и рекао да узмем једну. Онда ми је тихо шапнуо да ружу не помињем пред мамом и татом и помиловао ме по коси.

У „Балкан“ сам поново ушао као средњошколац. Улазећи у друге кафане скидао сам плаву ђачку блузу. У „Балкан“ сам улазио у њој. Знао сам да то никоме унутра неће сметати, јер су гости „Балкана“ били забављени суптилнијим стварима од кршења школских прописа. Ту су ме процењивали по песмама које су ми објављене у једном омладинском листу, а не по томе какав сам ђак. Једини професор који се у то време  налазио у сталној постави „балканаца“ био је г. Јова Вулевић, познати црногорски путописац, који би, кад би неком од присутних била објављена песма у књижевном часопису, похваљена слика на изложби или нешто слично, узвикивао својим васојевићким басом: „Аха, јел видите! Мој ђак!“ При том бих се могао заклети да у кафани никад није било никог из учитељске школе у којој је он предавао.

Моју генерацију су у „Балкану“ дочекали Бора Хорват и Милан Николић, песници различите естетске и идеолошке провинијенције. Код Боре су се слушали семинари о француским симболистима, а Милан је „предавао“ руске класике. Поштовали смо обојицу, мада нам се чинило претераним кад Милан навали са тврдњом да у СССР-у не постоји неписмен човек. Ко то може да преброји у оноликој земљи – бранили смо се од аргумената друга Николића, који је своју љубав према руској литератури, још пре матуре, платио робијањем на Голом Отоку.

Придружили су нам се касније нешто млађи – Миле Киген, правник, глумац, филмофил и звездаш, Агон, студент филозофије и најпедантнији саговорник којег сам икад упознао – нико тако није умео да слуша човека и све упамти што овај изговори, а онда пристојно и тихо супротстави своје аргументе, Спаса, несвршени студент биологије и велемајстор старе јапанске технике – макрамеа, Мита Шлог, највећи дискофил у Крагујевцу до дана данашњег, иако одавно почива у вечном коначишту. Као и претходна тројица. Нека се не љуте преживели „балканци“ што их не спомињем. О њима ће неко други писати кад заувек и оправдано престану да долазе у „Балкан“.

За скоро пола века живота у „Балкану“ видео сам само две туче. Виновници прве били су неки случајни „пролазници“, који су на команду „Стоп!“, изречену од мајушне тетка Грозде, као беле лале платили направљену штету, укључујући и прање завеса, и погнутих глава отишли заувек одавде. Други пут, једна група момака, треће вече за редом, покушавала је да истој конобарици закине да плати једну туру пића. То је изазвало Спасу и Шарета да као попарени поскачу од свог стола и мангупарију са неколико врућих „аргумената“ убеде да плате све и од синоћ и прексиноћ. Остали су за то време, не прекидајући разговор, само овлаш погледали да ли Спаси и Шарету треба испомоћ.

Многи брачни парови су прво заједничко пиће попили у „Балкану“, што доказује етимолошку тезу оца Медиале Мире Главуртића да реч балкан долази од турске сложенице крв и мед.

Ако сте тек недавно почели да редовно посећујете „Балкан“ па вас неко укори да се тамо воде само испразни разговори, кажите му да се то исто радило и на грчкој Агори, римском Форуму, и у салонима европског племства. Још додајте да смо ми мали и сиромашан народ и да без обзира на улазак у Европску унију, никада нећемо имати луксузнију академију духа од „Балкана“. Ако вам не верује, нека уђе у нашу кафану да то као људи расправимо – уз кафу и киселу.

Јован Кале Глигоријевић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

2 коментара на “Блуз леве обале – БАЛКАНСКА ЕЛЕГИЈА

Оставите коментар