Блуз леве обале – ГЕНЕРАЛИЦА

Требало је задовољити и узусе које је, пред све живо, па и позориште, стављала владајућа партија и њени

Креирање репертоара у позоришту је веома комплексан посао. Аутори репертоара морају водити рачуна о захтевима публике, равномерном упошљавању глумачког ансамбла, финансијама којима располажу, естетским жељама и захтевима времена и о још много чему. Тако је то откада позориште постоји у овом облику у којем га ми данас познајемо. Међутим, у једном делу наше позоришне, и сваке друге историје, постојао је још један захтев. Можда најбитнији од свих. Требало је задовољити и узусе које је, пред све живо, па и позориште, стављала владајућа партија и њени бастарди – СКЈ, ССРНЈ и СУБНОР.

Седамдесетих је у крагујевачком Театру била установљена институција звана “Октобарска сцена”. Замишљена врло амбициозно, а ја бих рекао и помало надмено у односу на могућности  којима су располагали Театар и Град. Сваке године је био расписиван конкурс на тему стрељања у Шумарицама 1941. Жири је додељивао једну награду, која је осим новчаног дела подразумевала и премијеру у Театру 19. октобра сваке године. Била је то обавеза Театра наметнута идејама градских власти, којима је некако култура увек била најпогоднија да на њој испробавају своје интелектуалне инхибиције. Ствар су, не само у случају “Октобарске сцене”, подгрејавали и многи дрвени адвокати власти из редова скрибомана, публициста и песника из времена СКОЈ – a и слични. Елем, нико се није упитао шта да се ради ако на конкурс не пристигне ни једно пристојно драмско дело. До тада, “Октобарска сцена” се некако провлачила без већег уметничког недостатка. Извођени су комади који су били “на линији” теме и задатка. Не бог зна какви уметнички домети надомештани су већим бројем реприза – још увек су добро функционисале колективне посете синдикалних подружница и средњих школа. Организаторима посета позоришту међу синдикалцима и директорима школа то је у неку руку био партијски задатак. А десила се и “Прозивка за вечност”. Мада више изненадном провалом талента Боде Марковића, редитеља представе, него списатељским умећем свога аутора, Димтрија Тадића. Та представа је „догурала“ до Стеријиног позорја и тамо зарадила специјалну награду. Све у свему ствар је функционисала и евентуални недостаци формуле “Октобарске сцене” су сметнути с ума, уколико их је икада неко и уочавао. А у јесен 73. догодило се баш оно што је требало очекивати од почетка. На конкурс није стигао ни један иоле добар текст. Конкурси за драмске текстове, које су расписивала позоришта у унутрашњости, ретко су када привлачили оне  важне писце. Углавном су учествовали млади, жељни пре свега пара, па онда и афирмације, а понајвише скрибомани и недовршени писци којима нико више није хтео ни да погледа понуђени текст. Нарочито је ствар била јака у овом смислу, ако је конкурс био тематски. Неучествовање познатих писаца је кулминирало задавањем тема из НОБ. Жири “Октобарске сцене” ’73. изгледа није смео да предложи све приспело драмско штиво “за корпу”. Из тога би произашло неодржавање премијере 19. октобра. А, “друговима” није био важан квалитет комада, него одржавање Октобарских свечаности са већ уходаним програмом. Тако је изабрана, ваљда, као најмање лоша драма “Генералица”  Димитрија Бобе Николајевића. Драма се наводно заснивала на стварном догађају хапшења и стрељања Милице Вељковић, жене генерала Југословенске краљевске војске, октобра 1941. Догађај се заиста збио. На железничкој станици у Крагујевцу, 19. октобра 1941. приликом редовног легитимисања, Немци су ухапсили Милицу Вељковић “Генералицу”, мислећи да хапсе Милицу, жену Казимира Вељковића, потоњег народног хероја и члана КПЈ од пре рата. “Генералица” је заиста стрељана 20. октобра 1941. са групом комуниста. Овај догађај је претходио стрељању у Шумарицама. Али, Димитрију Николајевићу, у то време, склоном претеривањима на тему припадања комунистичкој идеји, ово није било довољно. У његовој драми актери у ноћи пред егзекуцију, толико и тако идеолошки избрифингују сироту Генералицу, да она од аутентичне припаднице високог слоја издајничког и колаборационашког друштва труле Југославије, осети своју комунистичку самобитност у души. За награду, присутни и узапћени  крагујевaчки комунисти, журно да их џелати не претекну, оснивају партијску ћелију у апси и Милицу Вељковић приме у партију. Е, да и она скупа са њима умре срећно и храбро, на ползу народа који ће на историјску сцену Србије хрупити удружен са Црвеном армијом четири године касније. И све би то Димитријево узнесење покојне Милице Вељковић, за коју је моја мајка говорила да је била пристојна и лепо васпитана жена и мајка, прошло уз гунђање позоришних естета, да није неко пустио глас да то што се догађа у драми, већ се догодило и у животу. Ресторан “Балкан” је био популарно и пригодно место интелектуалне елите Града, односно њеног беспосленог дела склоног наклапању и самохвалисању. Тако је Димитријева прича о аутентичности догађања у његовој драми, брзо стигла до Општинског комитета СК, који је од “Балкана” био једва, педесет корака удаљен. Увек будни чланови СУБНОР – а, тек опорављени сломом српских либерала, али упркос свему, на прагу своје биолошке старости, долазе у позориште на пробу “Генералице”. Брат народног хероја, такође истакнути учесник НОБ, алармира сам врх градских буџа и уместо 19. октобра са “Генералицом”, јубилеји бивају те године обележени 20. новембра 1973. са на брзину састављеном “Песмом” Оскара Давича, коју “у пола цене” режира Љуба Милошевић из Ниша, ослобођен обавезе да пробе “Генералице” приведе крају.

Ствар није донела ни један трагичан партијски декрешендо по леђима актера, али се Димитрије више никада није латио писања за позориште. Писао је и даље песме, па тај посао обавља све до дана данашњег и то врло успешно.

Данас више нема „Октобарске сцене“, ни утицаја партије у позоришту. Штавише, данашње политичке партије позориште готово и да не интересује. То резултира вишком слободе и мањком пара које имају службеници богиње Талије. И кад човек добро размисли, није више сигуран кад је било горе. Оно пре, или ово сада.

 

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар