Блуз леве обале – ИЛИЈА ИКА ЈОВАНОВИЋ, ПРВИ И ДРУГИ…

Оно што смо од основне школе до матуре учили о светским ратовима углавном су повлачење војске преко Албаније,

Оно што смо од основне школе до матуре учили о светским ратовима углавном су повлачење војске преко Албаније, Солунски фронт, Ужичка република, седам офанзива и сл. Осим стрељања у Крагујевцу октобра 1941. готово да нисмо чули ништа од онога шта се догађало становништву у окупираним градовима, осим ако није КПЈ имала неку ујдурму у позадини. Данас нам је познатија такозвана приватна историја Старе Грчке и Рима, него Крагујевца. А догађало се доста тога занимљивог.

Док се Српска војска припремала на Крфу за одсудни  јуриш назад, у родну Србију, у окупираним градовима је владао веома строг окупациони режим према становништву. У Београду је аустроугарска патрола у звиждукању два дечака препознала песму „Ој, Србијо, мила мати“ и клинци су завршили у логору у Мађарској. Крагујевачка гимназија је добила дозволу за рад, тек када је директор у наставни план уврстио и Мађарски језик.

Упркос  тренирању строгоће окупационих власти, једна група гимназијалаца, предвоћена Илијом Иком Јовановићем, организовала је, ни мање, ни више, него, позориште. У дворишту Икине куће, која се налазила у данашњој улици Краља Петрa, у броју 175, ђаци су припремали и, у највећој тајности, приказивали позоришне представе. На репертоару су били Коста Трифковић, Јанко Веселиновић, Шантић и други писци драма са израженим националним патосом. Једном приликом, на представу су позвали и неког старог Мађара Јошку, посилног код неког официра. Са њим су се одраније спријатељили и гајили узајамне симпатије. Јошка је вероватно у младићима из Икиног позоришта препознавао своје унуке, од којих га је одвојила мобилизација. Међутим, кад се у једној сцени Ика Јовановић појавио са дрвеним пиштоњем у руци, Јошка се препао на смрт. Прескочио је преко тарабе и алармирао патролу. Епилог је био да је разрушена позорница, позориште је забрањено, а „оружје“ заплењено. Но, Ика Јовановић и другови нису мировали. Припремали су представе и даље, с намером да их изведу чим дође слобода. Једна хроника каже да су се с првим српским коњаницима у Крагујевцу појавиле и прве плакате Икиног позоришта.

Илија Јовановић је матурирао 1919. године и отишао на студије.Умро је прерано, 1929. године као гимназијски професор у Београду. Икина мајка Косара је њихову кућу завештала, после своје смрти, крагујевачкој Гимназији, у складу са тестаментом свог прерано преминулог сина.

У суседству исте Гимназије, у Соколском дому, окупационе власти, тачније, пропагандно одељење СИД -ОСТ, у пролеће 1942. основало је Народно позориште. Најзаслужнији за овај догађај  био је пензионисани глумац Илија Јовановић, популарно назван од публике и колега Чика Ика. Бивши члан, многих позоришта и путујућих трупа, сада пензионер, глумац Илија Јовановић, обрео се у Крагујевцу, и као његов имењак и презимењак из времена окупације у Првом светском рату, постаће покретач и душа новооснованог крагујевачког позоришног храма богиње Талије. Илија Ика Јовановић водиће крагујевачко позориште, за то време, на чудан и загонетно успешан начин. Наиме, иако је све време трпео велике притиске немачких власти, Чика Ика је успевао да избегне репертоар какав су Немци наметали српским позориштима, користећи их за пропаганду сна о великом Рајху. Чика Ика је ставио на репертоар 11 наслова искључиво домаћег класичног репертоара. Играни су комади Јанка Веселиновића, Јована Стерије Поповића, Милована Глишића и Бранислава Нушића. Једино страно дело на репертоару био је Никодемијев „Скамполо“, популарни грађански комад из деветнаестог века, који је могао да одсликава све друго, само не подилажење окупатору. Познато је да је Чика Ика трпео велике притиске да на сцену постави и некакве друге комаде са тематиком која велича аријевску расу и њеног вођу Адолфа Хитлера. Како му је успевало да то избегне остаје велика енигма за хроничара, али, чињеница је да је успешно одолевао притисцима.

Још један бизаран податак указује на став Илије Јовановића према окупатору. За све време окупације носио је шумадијску народну ношњу и опанке шиљкане. Данас овај податак, након свих глупости и промашаја српских националиста у последњој деценији двадесетог века, можда, добија погрешну конотацију. Али, не заборавимо да је Чика Ика носио шумадијско одело пред Немцима, који су у таквој униформи испред себе најчешће виђали герилце ђенерала Михајловића. Био је то својеврстан гест пркоса старог српског глумца према окупатору.

Занимљиво је да крај другог светског рата и улазак ослободилаца 21. октобра 1944. године у Крагујевац није за глумце значио оно што се дешавало у Београду и другим градовима Србије. Многи београдски глумци су стигли и пред пушчане цеви одреда за ликвидацију „народних непријатеља“. Глумци који су играли за време немачке окупације били су проглашавани са сараднике окупатора. Узалуд је било објашњење Жанке Стокић да су за време окупације „и пекари пекли хлеба,  шустери поправљали ципеле, а глумци, нормално, глумили“, јер је свако зарађивао хлеб својим занатом.

За дивно чудо, у Крагујевцу нико није стрељао и хапсио глумце. За овакав третман крагујевачких следбеника Талије сигурно је заслужан и став и позоришни утицај Илије Јовановића – Чика Ике за време окупације.

Њега су нове власти запослиле, иако је већ био у пензији, као глумца са највећом платом.

Једну од последњих улога на крагујевачкој сцени Чика Ика је одиграо у Глишићева „Два цванцика“. Случај је хтео да Попу Жући у његовом тумачењу, директни партнери буду Мија Алексић и Љуба Тадић, потоње легенде српског глумишта.

Позоришна сезона у јесен 1948. започела је без Чика Ике у ансамблу крагујевачког позоришта. Те године Илија Јовановић је напустио за навек „даске које живот значе“. Неко је једном лепо приметио и наглас казао, да добри глумци углавном умиру за време летњих ферија, онда, када позоришта не раде.

Римска изрека OMEN IST NOMEN je у Крагујевачкој позоришној историји најбуквалније потврђена.

Блуз леве обале
Јован Кале Глигоријевић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар