Блуз леве обале – Језеро Бубањ

Некада је у Крагујевцу било довољно рећи „идем на језеро“, па да се зна куда је дотични кренуо.

Некада је у Крагујевцу било довољно рећи „идем на језеро“, па да се зна куда је дотични кренуо. Данас Крагујевчани у оптицају имају три језера, и уколико желите да прилог за место у реченици којом некога обавештавате о вашем кретању буде саговорнику јасан, морате казати на које језеро идете – на „Бубњу“, у Шумарицама, или на Гружи. Ето, још ће испасти да је Милошева престоница неки град који лежи на језерима, а знамо да није тако. Осим снабдевања града водом из оног на Гружи, Крагујевачка језера нису данас нешто узбудљиво, тајанствено и помало опасно, како је то некада било док је Крагујевац имао оно једно једино и најстарије – језеро код гробља, или како су га крстили 70-тих, на „Бубњу“.
За старе Крагујевчане „Бубањ“ је искључиво име извора који се налази преко пута Варошког гробља, с десне стране Јовановачког друма. Данас је то улица Саве Ковачевића. Лепу грађевину која је сапела овај, некада изузетно јаки извор у функционалну и хигијенску чесму, сазидали су познати Крагујевачки индустријалци браћа Павловић – Бојаџић. Још од времена Милоша Обреновића извор „Бубањ“ је служио за напајање једног дела града пијаћом водом. Вода се спроводила подземним лагумима зиданим од опеке. За тај посао је било потребно наћи у близини место са квалитетном земљом од које би се опека правила. Временом је испод извора настала огромна рупа, јер се цигла трошила и за грађење кућа. Онда се даљим копањем стигло до малих извора, који су Милошеву циглану претворили у језеро. Језеро је било двоструко веће него данас, али је неко (наравно, „паметан“), одлучио да се северна половина језера исуши, како би се на том месту сазидала зграда сервиса фабрике аутомобила „Застава“. Зашто тај сервис није сазидан неколико стотина метара даље на север никоме није јасно ни до дан данас.
Језеро је 50-тих било веома богато квалитетном рибом. Наравно осим риболоваца, у то време, језеро није ником било важно. Две велике суше, у размаку од неколико година, су једно време језеро оставиле без рибе. Било је тужно гледати лешеве огромних шарана како се беле по површини воде. А онда су дошла, не знам чиме изазвана, боља времена, риболовци су основали своје удружење и језеро је поново оживело.
Легендарна личност на језеру био је његов чувар Васа „Шојка“. Волео је да попије неку више, а онда се његова чуварска вештина удвостручавала. Шојка је нарочито прогањао две врсте прекршилаца. Оне који се купају у језеру и оне који беру маце (цвасти језерског шевара). Имао је обичај да се нечујно пришуња на свега неколико метара од прекршилаца и да на њих из праве ловачке пушке испали специјално пуњење патрона, које се састојало од мало барута и много соли. Повреде од оваквог метка нису биле опасне по живот, али су болеле изузетно и дуго. Васа „Шојка“ је због тога био веома омрзнут од све мушке деце из краја. Трајало је то тако све док једна екипа са језера није поодрасла и замомчила се. Главни међу њима је био Зоран Гроздинац, будућа звезда фолк сцене, а у то време веома жесток момак. Можда је прилика да нешто кажем и на тему тзв. жестоких момака тога доба. Бавили су се спортом, били веома талентовани за неке дисциплине (Зоран је могао да буде врхунски голман), макљали су се често међусобно, далеко од очију обичног света и веома поштовали кеве и тетке из краја. Једном је Гроздинца ухапсило јер је на игранци у Ватрогасном дому пребио неколико органа јавног реда. Моја, покојна мајка није могла чудом да се начуди. Данима је тврдила да је то нека грешка, јер јој „мали Гроздин“ увек каже „Љубимруке, тетка Маро!“ и понесе корпу с пијаце.
Језеро је имало свој живот преко дана, који су чинили пецароши и клинци који Васи „Шојки“ испред носа краду маце. Иако сам и ја веома волео да берем маце, ни дан данас ми није јасно зашто смо то радили. Нису имале никакву вредност ни за нас, осим што је било лепо брати их. „Шојки“ исто нису требале, али смо му ми при брању ломили шевар, који је он у јесен уредно секао и за лепе паре продавао Циганима, који су плели асуре. Ноћу је језеро било поприште многих обрачуна, који су се уредно заказивали и протицали у фер и кол’ко-тол’ко спортској борби. Један од најславнијих „мечева“ на језеру догодио се између тадашње звезде југословенског џудоа Власте „Црногорца“ и нашег момка Радета „Пекара“, власника најбоље бурегџинице у граду (у то време), и бившег центархалфа ФК „Вартекс“ из Вараждина. Наш момак је убедљиво победио, али је та туча једно време била легендарна по једном незамисливом детаљу. Власта је „Пекара“ сковитлио у неки џудо захват од кога је Радету почела да се цепа једина бела кошуља коју је имао. Тешко дишући, замолио је Власту да прекину борбу на тренутак, док скине кошуљу, а онда да се врате у исти став и наставе макљажу. Власта је пристао и једина, бела кошуља је била спашена.
Можете ли да овакaв гест два момка јаких мишица и узбуркане крви замислите данас. Знам, не можете. Као што не можете ни да замислите колико је ово пола преосталог језера код чесме „Бубањ“ важно за биологе, пецароше, мајке с децом, и све оне који би да на јулским жегама потраже освежење. Иако је неколико генерација градских власти годинама обећавало да ће овај јединствен кутак у срцу града средити како то грађани Крагујевца и најстарије језеро у граду заслужују, од свега је на источној обали „изникао“ салон аутомобила.
Зато бих актуелну и све будуће власти у граду замолио овим путем да не сређују више наше језеро.
Нека га какво је, нама је добро и овакво.

Јован Кале Глигоријевић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Један коментар на “Блуз леве обале – Језеро Бубањ

Оставите коментар