Блуз леве обале – Јован Глигоријевић

Пиварско брдо и његови сокаци су ме подсетили на један Крагујевац, који више не постоји на левој обали...

Јован Глигоријевић

БЛУЗ ЛЕВЕ ОБАЛЕ

Присећајући се неких догађаја, места и драгих људи,  почео сам да се поштапам реченицом: Пре једно, десетак година. Мало касније „десетак“ је постало двадесетак, а онда све брже и брже тридесет, четрдесет, док бога ми, није догурало до више од педесет.

Та присећања сам најчешће евоцирао у кругу најуже породице, после лепог недељног ручка и још лепшег вина. Заправо, најпресудније је било вино и моја деца, која се се слатко смејала или још слађе осмехивала мојим причама. Одважио сам се захваљујући њиховом смеху, да ове приче записујем и касније, ставим на увид непознатим читаоцима.

 Већина прича о успоменама на град у којем сам се родио и у ком, још увек, живим објавио сам у недељнику „Светлост“ у рубрици „Ситничарница код Калета“, а неколико у недељнику „Време“ у рубрици „Време уживања“ и у часопису „Кораци“.

Стављајући ове приче између корица књиге на наговор неких драгих људи, желео бих да се захвалим својој жени Горици, без чијих би интервенција ова књига била много мање писмена. Такође желим да се захвалим Јовани и Лазару чије ме је пажљиво слушање мојих прича јако охрабрило да их запишем.

                                                                                                                            Ј. Г.

ПЕЈЗАЖИ НАШЕ

МАЛЕ ВАРОШИ

 

 

БЛУЗ ЛЕВЕ ОБАЛЕ

 

Средином 90-тих на десној обали Лепенице, чим пређете горњи камени мост, па лево, у оним лепим вишеспратницама, прекопута некадашњег биоскопа „Застава“, налазио се ресторан „Дуга“. Једног лепог и сунчаног мајског дана ручали смо перфектну сомовину, коју је на неки свој, тајновит начин, припремила чувена Нана. Ресторан је изнутра изгледао попут неког чувеног римског локала. Дискретна, професионална и лепо испеглана  послуга допуњавала је општи угођај. Све је било изузетно, кад је неко од нас рекао: „Овде је фантастично! Штета само што је на десној обали Лепенице. Ту овакве ствари немају никакву будућност!“ Чинило ми се да овај коментар није на месту. Нисам знао ни за један разлог да се сложим. Једноставно сам га истог тренутка заборавио. Једног дана кад сам изразио жељу да одемо на вечеру у „Дугу“ неко је рекао: „О, па то одавно не ради! „Дуга“ је затворена!“ Нисам питао због чега. Сетио сам се оне реченице изговорене после ручка, од пре неку годину: „На десној обали овакве ствари немају будућност!“

Заиста, иако је Коџа Милош свој двор подигао на десној обали реке, своје најближе доглавнике је саветовао да куће зидају на левој обали. Ако је Милош знао шта све и како треба да се уреди држава, мора да је имао и неко тајно сазнање зашто ширити град на том месту, а не преко пута. Данас кад саберете шта све има на левој обали наше, од народног певача опеване реке, све вам дође некако нормално и као да баш тако и треба да буде. А, што се молићу фино, не упитате зашто то неби могло све исто, али на десној обали? Неко ће рећи да је много узбрдо. Није него! Рим је саграђен на седам брежуљака, а Пивара само на једном. Па, шта фали? Не, овако је лепше. Железничка станица са чађавом пругом, аутобуска станица са псима луталицама и мрљама од исцурелог моторног уља које смрди чим скренете у Шумадијску улицу, разноразни отпади, пардон, прљаве гомиле секундарних сировина, некадашњи Заводи „Црвена Застава“ са све димњацима градске топлане, индустријска зона са халама некадашњих фабрика на којима зјапе разбијени прозори, то све уз Лепеницу – наравно са десне стране.

Становници леве обале воле да се праве важни. Себе називају чаршијанцима и калдрмашима, иако многи нису били ни рођени кад је у центру града постојала калдрма. Постоје и још неки придеви којима воле да се представљају: асфалтери, тротоарци, мангаши итд. (Знам за случај једног који је у основној школи на питање учитељице за шта би хтео да изучи кад порасте, рекао да хоће да иде у школу за мангаше.) Центар града за њих почиње чим пређете Доњи камени мост. Одатле започиње и главна улица, која је увек носила име актуелног монарха, укључујући и Ј. Б. Тита, који је био председник, али је живео к’о цар. Данас носи име једног бившег краља, јер смо данас република иако се о томе нисмо изјашњавали. Центар града се завршава на улазу у Горњи парк, а по боковима, мање више, на почетку улице Кнеза Михаила(бивше ЈНА), а, на север, на улазу у Варошко гробље. У том неправилном четвороуглу налазе се све елитне основне школе, гимназије, културне институције са педигреом и традицијом, универзитет, клиничко-болнички центар, градска управа, затворени боископи, познате кафане и хотели, солитери, пешачка зона, кафићи, добре рибе и фрајери, спортска хала, мега маркети, фудбалски стадион, чак и хитна помоћ, полиција и ватрогасци. Једном речју, све што чини велику варош. Зато се становници овог дела старе престонице праве важни као да су ухватили бога за браду. На оне што морају да пређу преко Лепенице да стигну међу њих, гледају сажаљиво, као на сироте рођаке из провинције.

Пролеће је већ ушло у реш фазу кад једног лепог дана почех да се бавим пешачењем. Кажу добро је за здравље, а и прија. Тачно је да прија, али тек кад се обави. Док траје, боле ноге, леђа, а и знојење је обавезно.  И тако сваки боговетни дан поподне проводим на релацији кућа – Горњи парк – Шумарице, па назад. Досади брате, па једног дана кретох преко Каменог моста узбрдо. Богами, узбрдо на квадрат! Од силне узбрдице нисам нешто нарочито ни примећивао шта је све око мене. А онда, кад изађох на равно и дођох до нешто ваздуха у грудима, прво што ме зачудило била је нека господска тишина. Не није то она хорор тишина, која претходи најјезивијој сцени у филму. Чуле су се птице (чуј молим те: птице у граду), чуо сам из једног отвореног прозора тон телевизора, у једном дворишту средовечни пар је разговарао, чистећи башту од лишћа и гранчица – и то сам чуо. Чуло се много ствари, али некако мирно, са мером, као кад лагано пређете прстима преко сомота. Није било оног градског урлика моторциклиста, довикивања преко улице: „Купи и пиво!“ и аутомобилских сирена испред пешачког прелаза. Све је некако било свечано као кад се подигне завеса у позоришту. Уредне фасаде кућа, старих и нових, са сређеним и ограђеним двориштима, без икаквог претеривања у виду лавова, лабудова и других митолошких створења од белог бетона. Ретки аутомобили су лагано клизили, без непотребног турирања. Чак су ми и мушкатле на прозорима лепих, приземних кућа изгледале, некако, баш лепе. (Ја иначе мрзим мушкатле. Мајка ме терала сваког новембра да их сносим у подрум, да не промрзну.) У лепим, уредним баштама расле су петуније и пркос, нормално варошко цвеће а, не оно, за које вам треба речник латинско-српског језика, да бисте укапирали како се зове.  Оно што ме највише фасцинирало биле су апсолутно чисте улице. Једно време сам завиривао испод дворишних ограда и око решетака уличних сливника, да пронађем бар парченце пластичне кесе или одбачену кутију цигарета. Нигде ништа! При том сам уочио да нигде нема корпи за отпатке. Људи једноставно, чисте и пазе на чистоћу свог сокака! Све ме потсећало на Сењак у Београду, где сам крајем 60-тих исто овако непланирано одлутао.

Да скратим причу. Тог пролећног поподнева сам залутао на Пивару. Насеље на десној обали наше реке. Никада пре у животу нисам био ту, и ако мој живот не траје баш кратко! Пиварско брдо и његови сокаци су ме подсетили на један Крагујевац, који више не постоји на левој обали. Крагујевац у каквом сам рођен, срицао да читам и пишем, учио таблицу множења чак и са двоцифреним бројевима. Одавно ми се чини да је тај град још увек ту, негде иза првог ћошка, сакривен од погледа неком грађевином, која је изникла преконоћ. А кад погледам иза тог ћошка, опет неко ново градилиште и све ми се чини, нема везе – ту је мој град, потражићу га сутра.

Кад дође новембар, и још касније, кад у центру напада онај каљави, посољени снег, често угледам са прозора, кроз плавичасту копрену магле, пиварско брдо и беле тачкице кућа. Све ми се чини да је тамо и даље пролеће. И некако безразложно будем тужан. Безразложно, као заљубљени младићи, који се ноћу сами враћају кући. Није та туга велика, али је упорна и не напушта вас извесно време. Афроамериканци кад вас ухвати тај осећај тихе, перманентне и наводно ничим изазване туге,  кажу да имате блуз. Тачно, и ја мислим да је то блуз. Блуз чаршијанца са леве обале реке.

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар