Блуз леве обале – КАКО СМО ВОЛЕЛИ ДРУГА ТИТА

Када је трећи пут Тито посетио Крагујевац, у октобру 1979., град је преврнут на главу. Пола центра је

Сваког радног дана два пута пролазим поред Клиничко – болничког центра. Кад год угледам белу ограду која га опасује сетим се тарапане која је владала у нашем граду у септембру ’78. Долазио је Друг Тито и главоње из општине и комитета су град изврнуле наглавце. Лепа ограда од цигле која се налазила око предратног дела крагујевачке болнице срушена је преко ноћи. Радници „Романије“, „21. октобра“ и ко зна још које, данас непостојеће металоглодачке фирме, су израдили нову ограду, која је личила на кавезе у зоолошком врту. Кад је стигло на ред фарбање, приметило се да су сви молери, фарбари, једном речју, све што у крагујевачкој привреди уме да држи четку, заузето на другим пословима око сређивања града. Тада су у помоћ позвани момци из Ликовног студија Омладинског дома. Предводио бригаду младих сликара је предводио мој друг Кепа Јелесијевић, будући магистар ликовних уметности. Лепе паре су узели моји другари за то фарбање, иако су спали с ногу од посла. Зато ја ту ограду уствари, волим. Кад год је видим сетим се Друга Тита, који је владао земљом моје младости, и сетим се мог старог другара Драгољуба Кепе Јелисијевића, којег нисам видео годинама.

Друга Тита смо сви волели. Нису га волели информбираши, четници и њихови потомци, неколико писаца, редитеља (углавном филмских), и понеки сликар. Остали су сви волели Друга Тита без остатка, и плакали кад је умро. Плакали су и фудбалери NK „Hajduka“ из  Splita и ФК „Црвене Звезде из Београда. Плакали су радници, сељаци, поштена интелигенција, пензионери, народни хероји, нижи и виши официри ЈНА, колпортери, Албанци и Црногорци, Власи и Цинцари железничари, возачи свих категорија, радио и ТВ водитељи… Читава једна држава је волела Друга Тита. И ја сам га волео, и сви који су са мном делили сто у „Балкану“.

Предвече, 4. маја (зна се које године), неки минут пре ТВ Дневника, таман сам сe ухватио за кваку на вратима од стана, из собе је завикала мајка: „Стани! Изгледа да је готово!“ Журио сам, било је време за излазак на корзо, али сам се вратио и на затамњеном екрану ТВ пријемника угледао титл: „Ванредно саопштење“. Таман сам хтео нешто пригодно да саопштим својим укућанима кад се појавио Миле Здравковић и тронутим гласом поручио: „Умро је Друг Тито!“ У наставку сам видео кадар са Пољуда на којем је „Звезда“ неочекивано водила са 3:1 против „Хајдука“. Уплакани играчи и судијска тројка су били постројени на центру. Био је 70 и неки минут утакмице. Неко је из публике запевао „Друже Тито ми ти се кунемо“, и песму је прихватио читав стадион укључујући и оне на терену. Помислио сам како су ови са телевизије могли да саопште народу тужну вест и за двадесетак минута, кад се утакмица заврши. Сви у овој земљи су сумњали да је Друг Тито одавно рикно, и да га држе на леду док не процене да је погодан тренутак да се грађанима СФРЈ саопшти трагична вест. Био је то последњи дан продуженог викенда, због првомајских празника. И онда су се важне ствари догађале и саопштавале народу недељом, баш као што раде и ови данас.

На корзоу готово да није било никога. Данашња пешачка зона била је пуста. Тек ту и тамо понека групица. Оно што ме је највише зачудило, била је угашена јавна расвета. Цео град је био у полумраку. Једино су светла из излога продавница осветљавала главну улицу, која је тада носила име славног покојника.

У „Балкану“ је већ био инсталиран телевизор. Емитовао се програм, који су ажурни уредници припремали још од Нове године, када је Тито отишао на лечење у Клинички центар у Љубљани. После ампутације ноге, свима је било јасно да је Друг Стари најзад кренуо ка вечним ловиштима. У кафану сам стигао баш кад је почело емитовање документарне серије о Титу, коју је неколико година раније направио Вељко Булајић. Засмејао ме кадар у коме Тито говори о Југославији после њега. Мајке ми моје миле, човек је у камеру рекао „Ако будем умро…“ Дакле на „кад“, него „ако“. Изгледа да су и њега, као и нас, уверили да је бесмртан.

Наредних дана у „Балкану“ су  већ напуштане теме типа „да ли ће сада да се зарати?“ и сл. Одгледали смо Титову сахрану на телевизору, репризирану неколико пута и чекали да се живот настави, и да на телевизији пусте неки филм или утакмицу. Из тог летаргичног ишчекивања нормалног живота једне вечери нас је све за столом тргао женски крик. Наиме, неко за столом испред нашег је незадовољан ТВ програмом, прокоментарисао нешто у стилу „Докле бре, ова са’рана?“, на шта је власница продорног гласа крикнула у лице ТВ незадовољника „Не дирај ми њега! Само ми њега не дирај!“ Баш је свима било килаво, јер смо знали да је кафана пуна мурије у цивилу. И дан данас, кад сретнем власницу продорног крика на улици, мало се осетим нелагодно. Као да сам урадио нешто недозвољено.

Друг Тито је Крагујевац посетио три пута. Причало се да не воли да долази у наш град. Као разлог је навоћена акција партизана из 1941. на путу за Милановац, после које је уследила немачка одмазда, тј. стрељање у Шумарицама.

Први пут је Тито долазио после рата, када хумке у Шумарицама још нису биле идеолошки дизајниране. То су били гробови са крстачама, на које локални партијски руководиоци нису ни помишљали да одведу Маршала, него су на улазу у Шумарице, мало пре зграде у којој се данас налази Архив Шумадије, направили лажну хумку на коју је Друг Тито положио венац и изјавио нешто значајно.

Следећи пут је Тито у Крагујевац дошао са првим човеком СССР-а Леонидом Брежњевом, 28. септембра 1962. У још незавршеном Дому културе, потоњeм Градскoм дому, одржана је свечана вечера на којој је високом госту из Совјетског Савеза, који је волео брзе аутомобиле, уручен примерак „Заставе“ 1300 и комплетан ловачки прибор. Брежњев је домаћинима за узврат великодушно узвратио једним фотоапаратам и макетом московске фабрике аутомобила „Лукачев“. Никад нисам толико размишљао о несразмери ових поклона, колико о муци оних који су на данашњу галерију библиотеке „Вук Караџић“ морали да успентрају „Тристаћа“, и да га после вечере неоштећеног спусте на улицу.

Када је трећи пут Тито посетио Крагујевац, у октобру 1979., град је преврнут на главу. Пола центра је срушено за цирка недељу дана. У то време треба урачунати и постављање травњака, који и дан данас расте испред „Златне руже“. Прекопута, код данашњег Крста, који је тада још увек био закопан у порти Старе цркве, налазио се штабни шатор у којем су до касно у ноћ радили, а онда и мало коначили другови из општине, који су руководили сређивањем града. Код хотела „Шумарице“, за неколико дана је направљена етно кућа. Од домаћина из разних крајева Шумадије су откупљивани вајати, кошеви, млекари, бунари са све сантрачима, и остале ситнице које чине једно шумадијско домаћинство. Кад су радници ГП „Ратка Митровића“ за три, четири дана завршили кућу и помислили да могу да одахну, зачуо се строги глас неког одговорног главоње од кога су сви цвикали: „Овде нешто није како треба!“ Нико није знао шта недостаје и настала је велика фрка. Онда се неко досетио да је јесен у току и да трава у дворишту без понеког опалог листа, делује неприродно. Пала је команда „Треси!“ Сви присутни, без обзира на чин и положај, су похрлили на дрвеће у дворишту Етно куће, да отресају лишће са грана. Да лишће падне, онако, природно, као да је само отпало. Ту је Друг Тито требало да доручкује качамак, али је ујутро падала нека кишица па је Стари фруштуковао у хотелу.

Тог дана је Тито запалио вечни пламен у славу стрељаних Крагујевчана испред музеја у Спомен парку. После увођења демократије у наше крајеве, пламен је угашен. Кажу да је потрошња плина у сврху вечног пламена  много коштала.

Ја бих ту ватру ипак запалио поново, без обзира што је бакља којом је Јосип Броз упалио, одавно уклоњена из сталне поставке музеја „21. октобар“. Можда тај пламен некад неком нешто осветли?

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар