Блуз леве обале – КГ ЕРОТИКА

Уствари, све је започео Друг Тито. После деценију и по обнове и изградње примећено је да имамо више

Уствари, све је започео Друг Тито. После деценију и по обнове и изградње примећено је да имамо више радника него радних места, па су отворене границе. Они који су хтели да своје производне вештине, стечене у гигантима југословенске индустрије, ставе у службу мрског капитализма, могли су да отпутују ван граница срећне, социјалистичке домовине. Пут је водио углавном, до Западне Немачке и Шведске. Није се ни знало да су ове земље, иначе, познате по веома развијеној металопрерађивачкој индустрији, европски лидери у порно индустрији. Земљаци су после годину – две радних успеха на западу, почели да долазе на годишње одморе. Осим шарених, коцкастих сакоа и најлон блуза најразличитијих боја, земљаци су почели да доносе и ролнице „оних“ филмова, чије је гледање, поседовање, продаја итд. било веома строго кажњиво. Дешавало се на граничном прелазу да буде заплењен читав контигент овог еротског блага, намењеном сексуалној едукацији наше радничке класе. Иако је кривични законик предвиђао затворску казну за овај деликт, строги цариници су се задовољавали само одузимањем инкриминисане робе. Наиме да би се поступак спровео до краја, морао се правити записник и кривична пријава, а онда би филмови завршили у судском магацину, а не код цариника, који је након одрађене смене хитао код пријатеља, власника кино пројектора, и уживанција би следила. Ипак, сасвим пристојан број филмских ролница стизао је у унутрашњост домовине. Филмови су у почетку били садржајно  прилично оскудни. Најчешће, била је то обична партија аматерског стриптиза. Дешавало се, и то је био врхунац смелости аутора и „глумаца“ да филм започне сценом венчања, онда се монтажном елипсом брзо се прелазило у спаваћу собу, где би се „младенци“ скинули до голе коже, и након дугог, невешто одглумљеног пољупца следио је „тхе енд“. Временом све се ишло даље и даље, сценаристички, редитељски и монтажерски, док није почело да личи на призоре из гинеколошке амбуланте.

Највећа мука није била пренети филм преко границе, него пронаћи одговарајући филмски пројектор. Произвођачи филмске траке за аматерске филмове, на којој су се бележила ова безобразна остварења, додали су још једну посебну тешкоћу. Поред формата 2 x 8 милиметара, који је био уобичајен почетком 60-тих, почели су да производе Супер 8 милиметара, који је имао већу и квалитетнију слику, али за њега није било пројектора. Да мало фотографски објасним о чему је реч: оне рупице, које постоје на свакој филмској траци, стручно се зову перфорација. Е, та перфорација је смањена на траци 2 x 8 и добијен је формат Супер 8. Био сам међу малобројним (не)срећницима у нашем малом месту који је имао пројектор совјетске производње, на којем је помоћу једне мале ручице, готово неприметним покретом прста, мењан формат филмске пројекције. Могла су да се пројектују оба формата. Авај, то се брзо рашчуло по чаршији. Неко можда помисли да сам запливао кроз уживање у еротској матици седме уметности. Ствари су у пракси изгледале потпуно другојачије. Например, јули је месец, читав дан проведеш на војном базену (Градски базени су отворени тек 70-тих), онда дођеш кући, мало једеш, мало одкњаваш до изласка у град. Затим на корзо, па у „Балкан“, а одатле у Башту ЈНА где свирају Војкан, Циско и другари, збариш нешто на брзину, отпратиш кући чак до Пиваре или Вашаришта и кад стигнеш кући већ је прошла двојка. Поједеш нешто на брзака и сручиш се у кревет. И само што си закорачио у заслужено царство снова, ето их они, крагујевачки еротомани жељни филмске пројекције. Правиш се да спаваш, али, јок, не вреди. Хормони им узаврели, ‘оће да разбију прозор. Није ти до прозора, него ће да пробуде ћалета и кеву. Почиње дијалог. Питам „Шта је?“ Одговор је кратак: „’Ајде бре!“ Знам и ко је и шта је, па настављам „Где?“ „Ма ту је близу, имамо и ауто“, одговара нестрпљиви шапат и додаје „И немој да лажеш да ти је прегорела лампа!“ Немам више адута и да не бих испао кулов, дижем се из кревета. Додајем пројектор кроз прозор, нећу ваљда још и да им га носим. Облачим тек смакнуте фармерке и прескачем прозор. У „фићи“ седе још двојица, знамо се из виђења, вероватно из „Балкана“. Док се возимо питам „колико“, одговор је „само четири“. Иако знам шта ме чека, наводно проверавам „Јел нису покидани?“ Одговор је врло поуздан и утешан „Ма какви“ и ја одмах знам шта ме чека. Откуд овај клипан може да зна да ли су филмови покидани, кад нема пројектор. Што, да није пре пројекције премотавао траку као мајстори у правом биоскопу, да запазе и окрпе оштећења. За освету за муке које ме чекају додајем „Немој случајно да ме терате да неки вртим двапут!“ Већ стижемо и улазимо у неку новоградњу у којој су станови као кутије шибица. Унутра је права гунгула, многе фаце видим први пут у животу. Сви свечано ћуте и гледају у мене и пројектор као да сам велики чаробњак Мерлин лично. Ушниравам траку у пројектор, видим да је у питању Супер осмица, и пројекција почиње. Наравно, ја сам га гледао већ пет-шест пута на сличним скуповима. Знам да је копија прилично неоштећена. Ал’ не лези враже! У сред сцене оралног секса, све оде до ђавола! Заустављам пројектор, друштво хоће да ме поједе живог, а ја видим шта је по среди. Неки паметњаковић је хтео да Супер осмицу гледа на пројектору за обичну дуплу осмицу и проштеповао једно два метра траке као на сингерици. Знам шта ми је чинити, пуштам пројектор поново, а филмску траку придржавам прстима. Не би то било ништа нарочито да се на пола сантиметра од мога прста не налази врела пројекциона лампа од 150 вати. А то зна да опече као сам пакао.

Верујте, лакнуло ми је кад су ови на власти изменили кривични закон што се тиче еротике и порнографије на филму и кад сте таква остварења могли да гледате у „Радничком дому“ и „Пиониру“ од 10 сати увече.

Није ми пало на памет да одем на неку од тих, сада потпуно легалних, пројекција.  Плашио сам се да се одавно зарасли пликови на врховима прстију, поново не отворе и заболе.

У међувремену је лампа на мом пројектору совјетске производње заиста прегорела и више се нигде није могла купити. Када сам онако, ни сам не знам зашто, упитао продавачицу у једном одлично опремљеном фото шопу, да ли имају на лагеру пројекционе лампе за пројектор Супер 8, жена ме погледала као да сам јој предложио нешто скаредно. „Немам ја појма шта је то, господине. Хоћете да упитам шефа?“ Захвалио сам се и тек онда уплашио: шта бих урадио да ме је упитала, „а од колико вати желите?!“

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар