Блуз леве обале – КОМУНИЗАМ, ДЕМОКРАТИЈА, УМЕТНОСТ…

У нашој малој чаршији ни комунисти, ни, наравно, Турци нису одавно на власти...

Пре неку годину у згради Народне скупштине некакви молери, глетујући један зид, открише иза слоја малтера право правцато ремек дело. Мурал на зиду Скупштине, насликан између два рата, представљао је једну од српских влада и краља Александра Карађорђевића у тренутку доношења неког, за државу важног акта. Знате, то је она слика испред које неки наши министри воле да се обраћају новинарима. Ваљда због тежње за континуитетом са предратном демократијом. Као и многи, видевши слику на телевизији, био сам задивљен једним од најбољих дела међуратног жанр сликарства. Одмах се дигла велика фрка, како се, ето, десило да једно такво значајно дело буде сакривено од погледа јавности неколико деценија. Како је одавно познато да су у овој земљи за све криви Турци или комунисти, кривац је брзо пронађен. Слутите и сами да сироти Турци нису малтерисали српски парламент као Аја Софију. Зна се ко је и због чега је.

У нашој малој чаршији ни комунисти, ни, наравно, Турци нису одавно на власти. Нажалост, неколико уметничких дела (пажња: НЕКОЛИКО!), је прекречено, замалтерисано, зазидано. Нека од њих, сасвим извесно заувек. И то не тако давно. Баш некако кад  је демократија стигла у наше крајеве. Уосталом, све се догађало на наше рођене очи. Без скривања и у сред бела дана.

Кренимо редом, по хронологији догађања. Пардон, зазиђивања, малтерисања и кречења!

Зидањем зграде „Таково осигурања“ у улици Зорана Ђинђића заувек је заклоњен рељеф на суседној згради, некада званој „Кула“. Можда ће неко рећи да и није велика штета. Мени се ипак чини, да је то први случај декоративне пластике на једној згради, зиданој после Другог светског рата. И то у духу времена, а не као покушај имитирања грађанске сецесије, како то воле да на својим кућеринама изводе данашње новокомпоноване газде, тзв. бизнисмени. Била је то сасвим пристојна конструктивистичка апстракција, коју не желим естетички да процењујем, јер се не сматрам позваним, али је сигурно имала одређену културноисторијску вредност и оригиналност, коју зелена, стаклена зграда „Таково  осигурања“  неће имати никад.

Наредни случај адаптације партера Градског дома (некада званог Дом културе), за потребе Макси Мишковићевог департмана, који чине самопослуга и продавница спортске опреме, обара све рекорде. Ту су страдала три дела Танасија Стојића Рузмарина, веома познатог у земљи и иностранству, реномираног сликара и мозаичара. Иначе, рођеног у суседној улици Николе Пашића у нашем граду (негде, отприлике, где је данас Топлана).

У некадашњој „црвеној“ сали Градског дома где се данас налази продавница спортске опреме, на зиду према улици Саве Ковачевића, налазила се сажета панорама Крагујевца. Белом линијом на бордо позадини Таса Рузмарин је извео композицију значајних одредница града – од Амиџиног и Кнез Дениног конака, преко зграда Суда, Општине, Гимназије, Театра и многих других познатих, све до споменика стрељаним ђацима у Шумарицама. Некада је ова композиција красила најпознатији кафе бар у Крагујевцу, затим „Инекс“ робну кућу, па први тржни центар у нашој чаршији. Била је заклањана рафовима са кошуљама и џемперима, преградним зидовима монтажних локала, и ником није падало напамет да је прекречи. Знали су они, који су газдовали простором Градског дома пре г. Мишковића, да тај мурал и кад само извирује иза тренутно постављених објеката, буди успомене Крагујевчана на некада, безбрижно сркутање кафице у „црвеној“ сали, у време када су објекти изграђени парама пореских обвезника служили и за уживање, а не само за згртање пара. Као да се те паре нису могле згртати и у продавници „Најки“ тренерки и патика, али са Рузмариновим муралом на зиду радње.

Иста ствар се десила у истој згради, од истих стручњака за унутрашњу декорацију, истом уметнику. На северном зиду „Максија“, оном који дели највећу самопослугу у граду од оне фризерске радње у улици Саве Ковачевића, налазила се импозантна апстрактна композиција Тасе Рузмарина. Времешнији Крагујевчани се сећају „плаве“ сале Градског дома и слике у њеном прочељу. Процењујем да је то сада зид од просторије у којој вредни Мишковићеви пекари пеку „Макси“ хлеб Крагујевчанима. Елем, и ту су молери „завршили“ Тасин мурал заувек. Ваљда због хигијене – у пекари све мора да је чисто и бело.

Три пута Бог помаже, па је тако помогао и газди „Максија“ да још једно дело Т. С. Рузмарина постане заувек невидљиво. На бордури око галерије која раздваја самопослугу од спрата на којем су смештене продавнице сваковрсне робе, налазила се фигурална апстрактна композиција изведена у мозаику. Наравно, код мозаика не „помаже“ кречење, па је замалтерисан.

Кажу да је и за последњи случај од пре две године заслужан исти човек, као и за претходне. Приликом адаптације књижаре „Светлост“ композиција чувеног крагујевачког сликара и карикатуристе Милана Петаковића Чупе, која је опасивала читав простор изнад рафова са књигама, прекривена је ригипс плочама. Можда би и у овом случају радили молери, да Петаковићеви наследници нису упозорили нове газде да у овој земљи постоје неки закони који чувају интелектуалну својину, тј. уметничка дела од намерног уништавања. И да то може поприлично да кошта.

Нисам о овим случајевима уништавања уметнина у Крагујевцу ситничарио да би их њихове садашње газде, не дај боже, поново вратиле на светло дана (бар оне које је могуће поново изложити погледима заинтересованих). Знам да је за њих тај посао смешан, неважан и непотребан. Нисам хтео ни да их осудим за вандалство и примитивизам. Жеља ми је била само да се негде забележи да су нека уметничка дела, високе вредности, некада постојала у овом граду, у нека времена која уопште не личе на ово садашње.

Нема то, пријатељи моји, везе ни са комунизмом, ни са демократијом. Нешто је треће у питању.

Јован Кале Глигоријевић

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар