Блуз леве обале – КОШАРКАШКО ИГРАЛИШТЕ

Знате ли зашто је почетком 60-тих скоро свака друга девојчица рођена на овим просторима добијала име Марина?

Знате ли зашто је почетком 60-тих скоро свака друга девојчица рођена на овим просторима добијала име Марина? Био је то чувени хит италијанског хармоникаша Рока Гранате. „Марина, Марина, зар не знаш да волим те ја…“, одјекивало је, прво на италијанском, а ускоро, у препевима, на свим европским језицима, укључујући и наш. У касније доба „Битлса“, „Ролингстоунса“ итд., све до наших дана, трајање хитова на топ листама ће се мерити недељама. Роко Граната и његова „Марина“ ће бити хит више од једне деценије. Е, тај чувени, велики Роко Граната је у сред своје светске славе, у лето 1962. одржао концерт у Горњем парку, на Кошаркашком игралишту. Данас, после свих великих група, па чак и „Ролингстоунса“, и њихових концерата одржаваних у Београду у последњих тридесетак година, концерт одавно заборављеног Наполитанца звучи безначајно. Али, онда, у лето ’62., кад још честито нисмо ни знали шта су то фармерице, а шими ципеле виђали само у француским и италијанским филмовима, то је био догађај раван слетању марсоваца на Становљанско поље.

На Кошаркашком игралишту у Горњем парку одржавани су и бокс мечеви БК „Радничког“. Оно што свакако треба да уђе у анале овог назови стадиона био је сусрет крагујевачких шампиона и „Црвене Звезде“ из Београда. Тај меч ће остати упамћен по масовној тучи, која је избила пре ударца гонга који је требало да означи почетак меча у мува категорији. Група војника из оближње касарне мислила је да овај меч може да одгледа без купљених улазница. Дежурни на улазу у стадион је мислио другачије и позвао полицију. Реч по реч, пао је шамар, неко је позвао војнике из касарне преко пута да помогну, неко други је позвао појачање из полицијске станице, војска је одмотала опасаче, опасно  витлајући као буздованом, стигла је полицијска коњица и настао је дар-мар. Бокс мечеви више никада нису одржавани на кошаркашком, већ на фудбалском стадиону испред јужне трибине, која је била ограђена жицом, а Игралиште у Горњем парку је препуштено заувек искључиво кошаркашима.

Све и сја на Игралишту био је његов чувар и економ ОКК „Заставе“престроги Чика Ика. У страху да мангупи не полупају сијалице стадионског осветљења, Ика није дозвољавао да се  игра лоптом ван времена предвиђеног за тренинг и утакмице. Није он ревносно чувао расвету на игралишту што су сијалице од 1000 вати биле скупе (а биле су), већ што је он морао да их мења. А то је већ био подвиг у домену акробатике. На утакмицама Чика Ика је цепао карте на улазу. И ту је био неумољив. Једино су играчи и тренери улазили на Икин стадион без улазнице. Кад је овај Кербер кошаркашког царства отишао у пензију, заменио га је весели и жовијални Ива. Једном, у финишу неке важне утакмице, Ива је зауставио напад гостију звиждуком пиштаљке из публике. Центар гостију је застао збуњен, мислећи да је судија свирао фаул неком иза његових леђа, а судије су се избезумљено затрчале на трибине да у’вате новопеченог економа и чувара игралишта у прекршају.

У Горњем парку тих година, као и у читавој Европи, кошарка се играла кожном лоптом – у ствари, овећем фудбалу. Терени су били бетонирани и под ведрим небом, па када би киша ударила за време утакмице, направиле би се барице по терену. Лопте су упијале ту воду, упркос редовном мазању јестивим уљем ради  импрегнације. Ако се догодило да током читаве утакмице ромиња киша, лопта је постајала двоструко тежа. Тада би кошеви са дистанце и полу дистанце постајали реткост. Причало се да Французи, професори кошарке у Европи и Амерички професионалци играју гуменим лоптама, које не само да су отпорне на воду, већ су и згодније за жонглирање. Ретки срећници су могли видети те чудне, гумене лопте приликом гостовања баскеташког циркуса – екипе Харлем Глобтротерс, у Београду. Наивни, мислили су да на чаролије црних велемајстора кошарке има утицај лопта од гуме.

Прву гумену кошаркашку лопту Крагујевчани су видели 1. септембра 1962. године увече. Одграна је пријатељска утакмица између ОКК „Заставе“ и четвртопласиране екипе француског првенства „Монфернандез“ из Клермон Ферана. Гости из Француске донели су Крагујевчанима на поклон праву правцату гумену   кошаркашку лопту. То ружичасто „чудо“ стајало је на почасном месту на записничком столу. За време утакмице публика је више „парила“ очи на поклону из Француске, него на самој игри два тима. Утакмица је иначе одиграна домаћим „кожњаком“ и можда је и то био један од разлога што је завршена резултатом 80:76 за наше младиће. Најбољи стрелци утакмице били су наш Душко Јанићијевић „Загинац“  и један Француз – а како и не би, кад се презивао КОШЕ.

Одавно се кошарка више не игра на отвореним просторима – то је постао спорт спортских хала. На Кошаркашком игралишту клинци по лепом времену играју баскет. Бетонски терен више не личи на себе, окруњен и руиниран, скоро да је немогућ за игру. Није то ништа страшно. Време и прилике свакоме једном пресуде, па и Кошаркашком игралишту у Горњем парку.

Али једна би ствар могла да се уради. Некада је најлепша алеја у Горњем парку био ружичњак испред Кошаркашког игралишта. Када би неко, надлежан за старање о Парку, поново ту засадио руже, верујем да би сваког јуна мирисале исто као оног лета кад је Роко Граната само за Крагујевчане отпевао „Марину“.

Блуз леве обале,
Јован Кале Глигоријевић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар