Блуз леве обале – МОЈИ ДЕДА МРАЗЕВИ

Деда Мраза сам први пут видео једног тмурног поподнева уочи нове 1955. године

Деда Мраза сам први пут видео једног тмурног поподнева уочи нове 1955. године. У паркићу поред пијаце била је постављена велика позорница, око које је мноштво деце са родитељима гледало програм који су припремили глумци Народног позоришта. Сећам се неких страшно занимљивих маски разних животиња и једног дебељушкастог деде у црвеном оделу, који нам је из торбе делио бонбоне.

Много, много касније сазнаћу да је то био глумац Света Васиљевић. Почео је да се бави глумом још у Позоришном одсеку Соколског друштва 1929. То је била година када је завршена зграда Соколског дома, данашњег Театра. Света Васиљевић је никада није напуштао, све до пензије. У својој дугој каријери одиграо је и једну филмску улогу код Торија Јанковића, у филму „Звезде су очи ратника“. Сећам се снимања његове централне сцене у филму. Локација се налазила на врху планине Рудник, време децембарско, уочи нове 1972. године. Мотор камере се ледио и асистенти камере су морали да ложе ватру како би загрејали до тада веома поуздани „Камифлекс“, последњу реч филмске технике у то време. Сви су били на ивици снаге. Постојало је јако уверење у глумачкој екипи да се снимање прекине. Блед као крпа директор филма и остали из организације већ су почели да рачунају колика ће штета настати у иначе скромном продукцијском буџету, ако се прекине снимање. Тада је на сцену ступио најстарији. Света Васиљевић је својим громким дедамразовским гласом почео да се шали како ова зима и није нека, како је деветсто и неке било толико хладно да…, и све тако укруг. Као да нас је његов бас све загрејао, укључујући и мотор наше камере. Снимили смо сцену у наредних сат времена, потрпали се у аутобус и кренули ка хотелу. Успут су се чули само шапатом изречени изливи дивљења виталности и снази најстаријег члана екипе. Света се удобно заваљен у седиште правио да дрема и задовољно смешкао. Отворивши очи, погледао ме је и намигнуо. Само сам ја у целој филмској екипи знао о чему се ради – Деда Мраз не осећа хладноћу, зима му не може ништа!

Следећи пут сам Деда Мраза срео у месној заједници у улици Јанка Веселиновића. Била је велика гужва. Осим Деда Мраза, главна атракција била је пројекција цртаног филма „Мачак у чизмама“. Данашњим клинцима, који су рођени у домовима са видео рикордерима, телевизорима и компјутерима,  не може се објаснити која је то магија била – гледаш филм, а ниси у биоскопу. И док је Мачак у последњем кадру, после свих успешно обављених замешатељстава, весело одлазио ка хоризонту, у малу загушљиву салу месне заједнице ушао је Деда Мраз. Поздравио се са сваким од нас и поклонио малу целофанску кесицу са црвеном траком од креп папира, пуну бомбона.

Опет, много година касније, сазнаћу да је то био глумац Миодраг Миле Марић. Постао је члан драме Народног позоришта у Крагујевцу 1949. године. Последњу улогу на сцени крагујевачког Театра одиграо је у јесен 1996. Већ је био дубоко зашао у осму деценију живота и сви су се чудили са којом лакоћом памти текст главне улоге, савладава мизансцен и сценски покрет, и надасве, одржава ведар дух у ансамблу. Сви су се чудили виталности и крепкости седамдесетшестогодишњег Миодрага Милета Марића, осим мене – знао сам поуздано да Деда Мраз не стари. Време и године Деда Мразу не могу ништа, он је увек ведар, чио и насмејан!

Осамдесетих година Деда Мраз је у синдикалним организацијама постао обавезна појава. Заказују се  термини у позоришној сали за новогодишње приредбе, поклони се допремају возилима радне организације, и све тако… Дошло је време да своју децу одведем на новогодишњу журку са Деда Мразом. Клинци су устрептало гледали догађања на сцени, верујући у њих без остатка. Ја сам се, гледајући предану и веселу игру Братислава Славковића Кеше као Деда Мраза, сетио како многи његови познаници не могу чудом да се начуде броју вицева које он у прегрштима сипа где год се појави. Заиста, Кеша је личност која сваког дана исприча бар пет-шест нових вицева и никад се не понови.

Онда сам се сетио – Деда Мраз зна све шале овог света. Чак и кад понестану, он их измишља и прича људима.

А, чуо сам и да постоје неки људи који не верују у Деда Мраза. То су они којима је у децембру хладно, жале се на године и реуму и не умеју да испричају ниједан виц. Нити да се насмеју шали.

Блуз леве обале,
Јован Кале Глигоријевић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

3 коментара на “Блуз леве обале – МОЈИ ДЕДА МРАЗЕВИ

Оставите коментар