Блуз леве обале – СМРТ БИОСКОПА

Крагујевац је пре неколико деценија имао 120. 000 становника мање и четири биосопа више – лети и пет.

Крагујевац је пре неколико деценија имао 120. 000 становника мање и четири биосопа више – лети и пет. Од маја  до позне јесени радила је  «Биосоп башта», отприлике тамо где је данас травњак између „Златне руже“ и „Перона“. Мало даље налазио се биоскоп „Крагујевац“, код Градске пијаце „Раднички дом“, ниже од «Заставиног сата» биоскоп «Застава», «Пионир» ту где  чами сакривен и дан данас, а крајем 60-тих отворена је  и Градска дворана «Шумадија». Временом нешто је срушено, нешто позатварано, а нешто се бесконачно дуго реновира.

Оно мало преосталих биоскобџија од почетка новог миленијума кука на пиратерију, телевизију, видеоплејере и рикордере – кажу одвукоше и одвикоше народ од лепих романтичних биоскопских сала. Неки предлажу решења у виду тзв. мултиплекса. То је кажу, данас тренд и у много развијенијем свету од нашег. То значи да се например, она лепа каскадна сала „Пионира“ испарцелише на неколико соба у којима ће 30-40 људи гледати филм.

Јесте ли били некад у мултиплекс биоскопу? Ја јесам! То вам изгледа као оно, раних 70-тих кад неко из Западне Немачке или Шведске донесе порно филм, па се друштво из краја нагура код неког у гајбу, замраче прозоре и на зиду дневне собе пројектују филмско „остварење“. Нису то биле лоше журке, ал’ са биоскопом нису имале благе везе!

Ево, као изгледа прави биоскоп. Шетате например, поред Поште, кад прекопута, издалека угледате да су у витрине биоскопа „Крагујевац“ ставили нове плакате. Срце закуца брже, ви претрчите Главну улицу, кад тамо – стиг’o нови филм. Бубњи вам полудело срце у грудима, дубоко и испрекидано дишете ваздух док гледате фотографије, још невиђених кадрова Лекса Баркера, Џон Вејна или Џими Стјуарта који нишани са „Винчестером 73“, а Боса, Вука или Данка касирке, ставиле на благајну натпис „Карте су данас распродате“! Сутрадан, као без душе, дојурите у 15 минута до 2, а оно већ се отег’о ред који чека Босу, Вуку или Данку да отворе шалтер. На једвите јаде долазите до драгоценог билета и плац карте и базате по граду до пола четири. Време никако да прође. Казаљке на Ђорђевићевој сајџиници као да стоје. Шетате лагано до Нове цркве, а онда се трком враћате са страшном идејом да касните на почетак. Кад оно прошло само 3 минута. Најзад у 3 и 15 Тома отвара чаробне двери. Улазите у салу дезодорисану ружином водицом. А вама све мирише на непознате тајанствене светове, које ћете само ви истражити и освојити у наредних сат и по. Светла се најзад гасе и почиње журнал „Филмских новости“ у којима се друг Тито рукује са црнцима, а Драгослав Шекуларац дрибла корејанске фудбалере на светском првенству у Чилеу. Најзад, зариче лав МГМ-а са пожутелог платна и почиње још један нови сан да се остварује пред вашим очима и у устрепталој души. Не чујете грицкање семенки, не примећујете још 300 људи у сали – уздрхтало пратите смртоносне подухвате главног јунака. Стрепите за његов живот иако знате да он никако не може да погине. Е, то је биоскоп! Знате да неће и не може, а опет се плашите. После срећног завршетка гледате како натпис THE END бледи под упаљеним светлима, излазите из сале кроз радознали кордон оних  који су купили карте за пола шест и који вас ужагрених очију питају: Какав је филм! Ви још опијени само климате главом и одлазите слабо осветљеним сокаком својој кући.

Ето то је био прави биоскоп! Све заједно – од Вукиног, Босиног и Данкиног шалтера до изласка из сале.

И тога више нема! И никада га више неће бити!

Као што нема Парнаса, колпортера, бозе, италијанских луна паркова, девојака заљубљених у песнике. Нема више ни Јесењина, ни грамофонских плоча, ни Битлса, нема Шарла Азнавура ни Џорџа Беста, а нема ни Шекуларца и Боре Костића.

Велики немачи филозоф је предвидео смрт историје, смрт уметности и још неке смрти, ал’ смрт биоскопа није могао да предвиди јер још нису постојали у његово време. А биоскопи су почели да умиру готово неприметно, још крајем рата у Вијетнаму. Умирање се наставило на ратиштима уздуж и попреко трећег камена од Сунца. Најзад, умрли су сасвим још пре две деценије у кукурузима Славоније, брдима Босне и најзад у селима Косова, Метохије и Ирака.

Она, стара госпођа романтика и њене заштитнице, затамњене биоскопске сале умрле су заједно у истом дану – у читавом свету, па и у Крагујевцу.

Изјављујем себи самом, малобројним дубоко ожалошћеним и онима који ће тек да се роде, искрено саучешће!

Блуз леве обале,
Јован Кале Глигоријевић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар