Борба једног Страгарца са државом

Да воденичар буде занимање

Мирослав Цицић, воденичар, већ годинама бије битку да држава ово занимање прогласи званичним. За сада, у српској квалификацији занимања нема воденичара. Цицић из варошице Страгари крај Крагујевца, „незванични“ воденичар, у мисији је и да пројино брашно добије статус пољопривредног производа, које сада нема, па га Цицић не може продавати у воденици.

Иначе, Цицић је аутолимар по образовању. Када је деведесетих година прошлог века пропала привреда, он се из „Заставине“ Фабрике аутомобила вратио занимању које су му преци обезбедили и за које је, чини се, предодређен пре три века. У прадедовској воденици Цицић и сада меље брашно и бори се са законима.

– Прописи кажу да регистровано пољопривредно газдинство не може да продаје пројино брашно, јер оно није пољопривредни производ. Да бисте га дистрибуирали у малопродајним објектима потребно је основати самосталну трговинску радњу. Ја у шали кажем да би могли да траже да оснујемо још и доо па да три фирме отворимо зарад продаје кила пројиног брашна. Те три фирме би издржавала два члана мог домаћинства, прича Мирослав.

Он каже да су воденичари због овакве ситуације основали удржење које има око 60 чланова

– Из целе државе. Они се боре да њихово занимање буде признато као и свако друго. Када их буде било стотину, имаће право да поднесу амандмане о заштити воденица и тражиће да се успостави занимање воденичара. Браниће и своје право да производ из воденице буде јасно обележен у продаји и да људи знају шта купују.

– То је намирница која је отхранила Србе у време великих криза, ратова и глади. Најквалитетније је брашно из воденице, јер је мала количина мељаве и нема, као у млиновима, прегревања брашна којим се из њега губе калијум и калцијум. Млинови љуште зрно, скину му кору, мељу га без клице. Сви знамо шта значи клица у зрну, то је зачетак живота. То зрно из млина је зрно без душе. Ми мељемо просечно 30-50 килограма брашна на сат, а млинови хиљаду, прича Цицић.

Овај савремени воденичар жали се да је ситуација у Србији таква да се од воденичарства живи „на ивици“. Зато комбинује тај извор прихода са воћарством и сеоским туризмом.
У Страгарима, дуж реке Сребренице, у доба Милоша Обреновића било је 68 воденица. Сада је остала само Цицићева. Мирослав је представник седме генерације уз воденички точак.

Извор: крагујевачке.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

2 коментара на “Борба једног Страгарца са државом

Оставите коментар