Царски дочек у Чачку

Народ изашао на улице да сретне и поздрави господара...

НЕДЕЉА осване. Тај дан у конак нисам одлазио. Дође вече и ја млого брижан. По вечери одма легнем спавати. Већ ме сан уфатио. И заспао сам био. Кад један уфати ме овако у сну за косу и скиде ме доле с кревета држећи гол јатаган у руци. Повикне громовито:

– Клекни да ти одсечем главу!

Ја, једно сањив, друго тако везат, уплашим се и рекож му:

– Молим, брате, само малко почекај да овако клечећи богу се помолим и душу свју у његова отеческа објатија препоручим. Боже, создатељу свјех твареј, прими душу моју у твоја отеческа недра. И ако је воља твоја да испијем чашу сију, нека буде.

Па му рекож:

– Сад сеци!

На које он насмеја се и тури јатаган опет у корице говорећи:

– Устани, брате! Жао ми те је, посећи те нећу да би сад кроз тебе моју главу изгубити знао. А тврда је вера, Господар ми рекао да ти одсечем главу и да је однесем, како сад вечера, да је пред њега на астал метнем. Но кривице немаш никакве. Ја те сећу нећу. Волем те пред њега жива одвести. Па ако ће те сећи, нека те он сече. Него обуци се фришко, пак ајде.

– О брат-Николче, ти ли си. Зар си толики мој душманин постао да ми већ и главу одсечеш?

На које он рече:

– А што ћу, мајстор-Нићифоре, ја нисам крив. Ја сам слуга. Што ми заповеди, то морам чинити. Да ми рекне и оца да убијем, убио би и оца мога, па на његову душу греј. Но тебе опет жалим. Па кад одеш пред њега, што му драго!

Овако у разговору ја врло полако идући, будући од оволиког стра све се телесне силе пресекле.

Дођосмо у трпезарију.

Ја стадо сниже астала долњег реда, а дели-Николче повише. Оде к њему.

Милош седи у зачељу и којешта блебеће и смеје се. Позадуго време прође, док запита:

– Николче, камо ти бријач?

– Ево га, Господару!

– А ј…. ти оца твога, јесам ја тебе казао да ми га жива не доводиш, веће његову главу да донесеш и метнеш овде преда ме на астал, пак овако у његову главу гледајући могао би слађе вечерати. А знаш ли да ћу сад твоју главу на место његове на астал ставити.

– Можеш, Господару, рекне дели-Николче. Но ја сам га сожалио, будући да је скоро ожењен. А ето сам га довео жива, па ако оћеш, сеци га ти.

Ту се сад пресече реч. Ћути се и једе се. Погдикоју реч Милош, све као на страну, говори, но сви му све за право дају! Сад запита мене:

– Бријачу, где си ти? Зар, ј…. ти оца твога у дупе, оћеш да си ти већи господар од мене, да ја све слуге по тебе шиљем?

Ћутим ја.

– Говори, море, што ћутиш?

На које ја сам већ пресао мој живот на жертвованије, мислећи: волем један дан честито умрети, него лж код оваког тиранства сто година бешчастно живити, па му реко:

– Ја овде од среде како сам дошао као страни. Ево данас и недеља прође. Мене нико не рече: овако да се владаш, или овде да седиш. У конак дођож једанпут нећу ли какву заповест примити, зарад каква места. Нико ни мукает. Особито, што је коме за мене стало, кад ти о мене не промишљаш. Овамо ништа ми не говориш, овамо шиљеш да ми главу секу. Тако какав је твој суд мене је за велико чудо.

– Мој је суд такав, да ти ј…. оца! Па још говориш?

Ту се сад опет ћути!

– Бербербаша!

– Чујем, реко му.

– Вечерас оћу да се преготовиш и да овде у конаку ноћиш. Сутра рано полазимо на пут, а и мој ћеш такум собом узети.

– Добро, Господару, одговорим.

Ту си се не пита је си лж вечерао или си гладан.

Наједанпут:

– Одлази!

Одем опет у дућан. Спремим такум и своје што ми је за пут нуждно. Пак у конак.

Кад тамо дођем нигде никога. Све се разишло, само стражар. Запитам га:

– Гди ћу, брате, ноћити?

– Ето ти цигли, вели, па ноћи. Зар од мене конак иштеш?

Ту ти ја не смедо ништа говорити више. Легнем на голе цигле. Али ту се, једно од млоги бува, друго од овакови беда, заспати не може! Какав је то бич божји на мене наишао? И замолим се: боже всесилни и создатељу всјех твареи, ашче би и паче число песка морскаго пред тобоју согрешил, ти опет као всемилостивјејши можеш мене опростити и овог избавити. Ибо, ово је веће премлого за мене у првом почетку. Обаче, шта ће унапредак бити. И у том пробуди се, и виче да се спрема.

Устанем и ја. Дођу чибукчије и предату ми такум његов. Спремим у бисаге. Суручије даду ми коња рђава, и на коњу седло такођер рђаво.

Ја сам собом узео био од куће један мали с белом навлаком од перја јастук, за под главу га, кад спавам, имати.

Метнем бисаге на коња. И после мој јастук стегнем под колан. Јоште пре зоре буде и одосмо на пут. Но и мој ћурак у терћују свежем.

Сутрадан стигосмо у Чачак на конак, у кнеза Василија Поповића конак. Гледам: ту народ излази на сретеније и особити дочек чини. Гди год паднемо, у подне на ручак, увече на конак, ту јести и пити, и коњма зоби и сена доста. Но гледам кад се јело донесе и момци грабу како који може. И опет инату се да им је мало. А кад устану од ручка и са вечере, још би толико могли јести.СВАКИ читатељ представити може какву је душа моја то магновеније слабост чувствовати морала. У том великом страу обучем се, особито у мраку све наопако, пак с оним шинтером пођосмо у конак. Кад изиђосмо на сокак, мало је видно. Познам га. На глави му црни делијски калпак, висок колико кошница. Два пиштоља и јатаган на за појасом.Ја, обичај не знајући, питам кафечију Стојана, будући гладан, могу л ја овде штогод за новце купити да једем.

– Хе, вели, за какве новце? Овде се ништа не плаћа. Ово је беглук. Него иди тамо па узми што нађеш па једи. И други пут код мене кад једемо, пак се граби како год и други. Ово је аскер. Овде се не треба стидити.

Шта ћу! Кад човека невоља претера, мора се онако владати у каквом се колу нађе!

Сутрадан почнем се грабити. Но ја не знам како ћу описати каква ми је срамота се чинила. И то каже кавечија:

– Све ове трошкове, ова села што су донела, после порежу на главе колико на коју падне, па се наплаћују. Ту Господар ништа не плаћа.

Трећи дан стигнемо у Дивчибаре. То је једна висока планина и све су пустаре (сувати) у њој. Но чрез висине њене врло студено, да сам морао ћурак огртати.

Наставиће се…

Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар