Црни лук и ракија цујка

Руски курир са дукатима одбегао из Србије да се никад не врати. Сто батина човеку који је своју

ХИЉАДУ осам стотина двадесет и пете дође Михалаћ Ђерман, курир из Русије, и донесе вест и трахтате аћерманске који су учињени били измежду Русије и турске Порте за Србију. Ту Милош, пун радости, зазовне народ и учини скупштину. И сам је викао народу:

– Ето, браћо, и то смо дочекали!

И толико је викао да му је грло промукло.

Зовне ме да га обријем. И не може да говори. Рекнем му ја:

– Што ти је грло промукло?

– Од вике, вели.

– Па зар морао си ти сам толико викати да већ и глас изгубиш?

– Е, вели, кад нећу ја викати да ко ће?

У том дође и Амиджа Паштрмац:

– Ала, Господару, мајку му ј…., јест ђаво овај Михалаћ! Бог и душа, покупи све новце из Србије и однесе у Русију. И опет сад каже да без 3.800 дуката поћи не може. И каже да је дужан, не знам, министру толико дуката. Ђаво га знао шта с њима ради.

– Нека га, Амиджа, рекне Милош, нека носи. И ја се сам чудим куд дева толике новце.

Но и Михалаћ изрекао се пред Амиджом и писарима, да кад дође време, онда ће он своју заслугу од Србије тражити.

Ту ти Амиджа придодаде:

– Још каже да ће своју заслугу тражити. Ем толике дукате што је из Србије изнео, ем још и заслугу да тражи! И још каже да му се заслуга његова никад ни вредна од Србије наплатити.

– Нека га, Амиджа, вели Милош, нека говори. Још једанпут сад да га пошљем с овим послом. Па кад натраг дође, онда ћемо му наплатити наједанпут. Те ће му се свршити и Русија и Србија. Већ је млого његова лагања. Ваља га наплатити.

Ја обријем њега. Зовне ме и Михалаћ да га обријем у писарској соби. Но будући да су писари у тај пар у канцеларији посла имали, тако сами ја и Михалаћ. Кажем му:

– Јесте ли чули, господине, прво вас молим да ником не кажете што ћу вам казати, а за ваше добро.

– Нећу, заиста, брате.

– Сад кад у Русију одете, више собом немојте долазити. Но што год са Русијом за Србију свршивати будете, по другим шиљите. Но ви нипошто овамо. Зашто наплату вашу за труде које сте се изрекли оћете главом заплатити кад други пут дођете.

Онда Михалаћ одговори:

– Само, брат, нека је сад изнесем целу. Па кад им дођем други пут, онда слободно нека је секу.

И тако после неколико дана узеде ону горњу суму дуката и оде у Русију. После није више ни долазио. Ту се писало и звало да дође. Но неће лија на пазар, јер зна шта је чека.

И пошто је Ђерма отишао, више од месец дана Амиджа се све пред Милошем у руке пљескао:

– Ала, оца му ј…., што пас силне новце однесе, ако бога знаш! Ма зашто му даде!

МОБА НА ЊЕГОВУ ЖЕНУ
Оћу да начинимо мобу на његову жену, рече Милош. Један дан оћу да пошљем четрдесет делија моји, све жешћи од жешћега, код његове куће на жену му. Један нек излази, други нек улази. Док се сви изреде. Да му кажем како се жена були и у цркву не иде. Оца му ј….. Ово је чудо да му жени никако очи не могу да видим. Нити је пас оће који пут да доведе да ме у руку пољуби. И колико год пути поред његове куће прођем, нити у авлији не могу да је видим. Све је под кључем држи, оца му ј…. А да је одавде, не би ни жалио, него је из Немачке узео. И тако је научио да јој нико лица видити не може. И ако не учинио мобу, не био Милош!

Најпосле веће и сраженије се учини с Русијом и Турском. И они, шта ће да раде да виде куда Михалаћ толико благо троши? С договором пошљу Богдана, Милосава Здравковића, кнеза из Ресаве, момка, к Михалаћу да види како се троши. И кад Богдан дође тамо и нађе Михалаћа као с по(с)лом. Но овај се сети шта је, па даде Богдану новаца да што треба троши.

Кад дођу на Шумен, ту је био и силни император величества цар Николај всеросијски, на сраженију. Михалаћ сад зовне од неколико велике господе росијске на ужину да их почасти. Друго, шиље Богдана да купује за показати му куд се и како се благо троши међу царством.

Овај иде и купује. Најпосле за пет ока вина даде три дуката холандеска. Па кад дође у Србију натраг, онда преповеди све како је скупо сам куповао. И ту се Амиджа чуди:

– Ала, Господару, да му ј…. мајку! Ја црне скупоће, ако бога знаш!

И ту се веће осведочи куд Михалаћ благо троши. Амиджа и остали мисле да царска господа проводу се о проји и црном луку и ракији цујки, као они. Па опет кажу:

– Ала сам царски ручао.

Један дан, бријући га у оджаклији, нешто Милошу паде на памет, па рече:

– Море, бријачу, зашто ти не даш твојој жени да она иде у цркву? Ти си твоју жену побулио. Ти си Турчин, да ти ј…. оца.

Ја ћутим и бријем га, но сав дркћем.

– Говори, вели, не проговорио!

Онда ја:

– Господару! Жена је оголела. Аљина нема да се обуче за у цркву. А ја је силом на моја леђа узети не могу да је однесем. А особито знаш да женске особе ако немаду пристојни аљина, то уздрте ићи њима се велика срамота чини, па неће. Ако би и хотела, не да јој срамота. Жене нису као ми људи. Нама може и издртим поднети. Није им толико срамота.

– А како Симина Јека, што је писаровица, па у кожуву њеном иде у цркву, па јој није срамота, а твојој да је срамота?

– Нјој, зар, њен образ може поднети, но мојој не може да поднесе, па неће.

Онда он повика:

– Хаджи-ага, Хаджи-ага, овамо, море!

Овај Хаджи-ага био је архимандрит из манастира Никоља. И било му је Танасије име.

Сад дође хаджи-Танасије:

– Шта је, господару?

– Шта треба једном оваком човеку који је своју жену побулио и не да јој у цркву ићи?

– А који је то, мајку му ј….?

– Ето, овај пас.

– Богами, Господару, такоме сто батина ударити.

– Е, божја вера, док ме обрије, пред конак, па сто батина.

Онда ја реко:

– И ту ђаво не спава. И та сила снаћи ме може! Можете, ал немате за право. Ако желиш да ти бербербашиница иде у цркву, а ти јој начини један кат аљина лепи, па нек иде у цркву!

– Е мој к….! Да јој ја начиним аљине. Ваљда код мене уз пупак спава.

– Богме, не могу јој ни ја од 30 гроша начинити.

– Ј…. ти оца. Ти умеш говорити, а жену не умеш у цркву слати.

(Наставиће се)
Нићифор Нинковић
Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар