Диско сећања, година 1977.

Слушање музике је вероватно основно обележје и теже објашњив феномен свих генерација од 50их па до данас.

Слушање музике је вероватно основно  обележје и теже објашњив феномен свих генерација од 50их па до данас. Главни проблем почетком седамдесетих мени је,међутим, била набавка тзв.носача звука,плоча,синглова и аудио касета,па ко није имао родбину у иностранству или путовао у Трст,плоче је набављао преко Геме, Коб рикордс и сличних фирми. Или се палио преко страних радио таласа, Луксембург, Каролина и сл., јер радио Крагујевац, осим са комунизмом, није баш имао много везе са стварношћу. Студио Б и 202 су имали програм у тренду, али су били станице локалног домета, кратко речено Београд, где смо само ‘ватали зазубице. Дакле, немаш где, убациш два коња (ондашњих 200 динара) у авионско писмо, претходно паре и наруџбеницу завијеш у индиго од писаће машине да лопови не би видели садржину и украли ти лову, јер је то био царинско/ финансијски прекршај и са лудачким нестрпљењем чекаш поштара 15ак дана. Евентуално су богата комунистичка деца уплаћивала девизни износ преко жиро рачуна  и нису бринули да ли ће неко у пошти да их покраде као што је то са мном био случај. Али каква радост ако и када пакет стигне… то речима не може да се опише. (Тек касније сам провалио да су Коб(обична шупа) и Гема, фирме за наручивање плоча поштом, у ствари слали половне плоче, али, на кварно, по пуној цени). Синглови су коштали око 7 марака, ЛП  20, претворите то у фунте, а дешавало са да лонгплејку наручиш само због једне песме… Пара нигде нема, за целовечерњи музички програм мораш финансијски добро да се “изујеш”, а квалитетних лиценцних плоча код тадашњих диско кућа ни од корова, или са кашњењем и по неколико година.’Ајд сад објасни ти данас било ком кориснику интернета, коме је све тренутно доступно за скидање, каква ти је радост  у души када добијеш тзв оригинал, плочу која није објављена у ондашњој држави, а тренутно је нико осим тебе нема у целом граду!Лудило. Непроцењиво. Код једног локалног зубара, комплетно одељење је после  школе право дошло у стан да чује Сантанин Абраксас. Или мој позитивни шлог када ми је Лауда донео из Шведске на руке Хотел Калифорниа Иглса и то на терасу базена Младост у сред дискотеке и програма. Иди, бегај! Те радости, боље речено страсти, више нема. Нема ни добре музике. Као и дискотеке ‘’Базени’’ коју је  почетку држао Пеца, тадашњи  басиста Ватре, уз помоћ Буце директора, а касније преузете од стране Наранџе.

Живело се за свако вече на тераси. Дуга коса, девојке, лето, звезде, свеж ваздух, распуст. И МУЗИКА! Прво мораш да прођеш поред немилосрдног Трате на улазу, јер мајстор није хтео да пусти без карте ни оне коју су ту радили. Упалиш Регент лампашко појачало, Жерар и Тоска грамофоне купљене половне од Јоце из дискотеке Пивница, миксер је радио на батерију од 9 волти(!) и зезанција може да  почне у 8, пола 9, док се скупи стандардна постава са тада актуелног корзоа. Ко да их се свих сада  сети. Цупе, Бојан, Цика, Ласта, Окша, Шапоња, Шиле, Панта басиста, Данијела, Нена чупа, Степко, Зденко, Рајко лудак, Браца кобац, Ђока(женско).Оља 1, Оља 2, Бета, Јасмина… Остали, ко налети… Пуштао сам 10ак синглова набављених у Италији, калибра Денс д бамп Бамперса, Плеј дет фанки мјузик Вијлд Чери, Диско дог Бирмингем енд егс, Диско дак Рик Диса, Соул Дракула Хат Блад, нешто домаћих као  ‘’Викендфобија’’, онда обавезно,када се раја напали, Цепелини, Дип Парпл, Бед Кампани, Пинк Флојд, Дорси, свакако Смак, Бостон, Зи Зи Топ… Најобавезније за стискавац Soldier of fortune, Since i’ve been  loving you,Blue Jean blues… Онда закитиш са Комодорсима, Стиви Вондером, Вор, Ретком Земљом, Темптејшнсима, нешто и поновиш ако народ тражи, а понуду у виду батина ако не испуниш музичку жељу не можеш да им одбијеш, ко је ухватио рибу/фрајера оде пуних шака и растанак  до сутра. И тако у круг. Посебна карактеристика рокера тог доба било је  да се држањем  руку у ваздуху,”на празно”, имитирало свирање соло гитаре, поготово када су у питању  „озбиљне“ и „драматичне“ деонице, па су радознали чак долазили да гледају „дугокосе лудаке“ који млате главама,“откидају“  и „свирају“. Делиријум је настајао за време „La grange“, просто да не верујеш, половина присутних „свира“, а остали их запрепашћено гледају. Људи су, веровали или да, зарад дугачке косе и уживања у музици пили батине само тако. Мене је, мучки, с леђа, лупио  у нос тип тада познат по надимку Буљавко, уз касније објашњење да сам га подсећао на некога кога он не подноси! Фантастично! Ко да не спомене и Парканце, Сушичане, Колонце, Пиварце и најкрволочније Фонтанце, локалне банде које су били људе по граду и игранкама, као у „Ратницима подземља“, без везе, колико да им се направи ситуација. Догађали  су се ту и концерти, памтим Ју групу, Силуете (Мишчевић је чак напустио свирку, па се вратио на бину, јер је  јурио  Пецу да га  овај не заврне за лову), сарајевски Код и свакако Ватра. Срећко, Пеца, Зоран и Мехо. “Пољубићеш ме,зар не“. Кратког даха. Анемично. После Крвна група. Углавном,лепо беше једно 2 месеца док се из БГа није појавио Зоран Муфлон који се као Пецина десна рука као маргарин мешао у све правећи само хаос и док се није  повело питање пара, у чијем је недавању Пеца био ненадмашан. Као,радиш ту за некакву славу и задовољство, а нико те није ни звао, а дозвољава ти да радиш и све паре узима за себе… Да бих извадио штету, ухватим са старијим братом  Микијем да продајем пиво на концерту Ју групе, узмем лепу кинту, продам једно 20ак гајби, али Пеца оће свој део. Ја не дам јер ми ништа до тада није платио и чак попијем шамар. Гратис. Разлаз је био тренутан. После је дошао Наранџић. Али то више није било то. Када више ниси ди џеј, није баш  много интересантно,зар не? Остала су само сећања и подразумева се, музика.            

ЗОРАН ВУЛОВИЋ ЂУЗЛА

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Један коментар на “Диско сећања, година 1977.

Оставите коментар