Друг из војске

Ето и мене у БГ-у. Имао сам неки позив који сам желео да испоштујем и ето ме ту.

Ето и мене у БГ-у. Имао сам неки позив који сам желео да испоштујем и ето ме ту. Наравно сва та прича, сво то фантазирање о више и мање битним стварима је завршено релативно брзо. После пар сати приче све ће се сложити у неких тридесетак минута забележиних као сведочанство о још једном можда узалудно изгубљеном дану. Али ето, шта би друго и радили ако цео дан не би упаковали у пола сата сведочанства о истом. Седим тако у једном кафићу и на телефону проверавам кад имам следећи бус за КГ и осећам нечију руку на свом рамену. Окрећем се и видим лика са широким осмехом на лицу како стоји раширених руку чекајући да устанем да се загрлимо. На осмех одговарам осмехом, устајем, загрљај и пар тапшања у пределу леђа а из главе ми не излази мисао: – Одакле познајем овог човека.

-Знао сам да си ти. Одмах сам те препознао. На кеца! Стварно си се јако мало променио. Јеботе прошло је… Колико? Тринаест година! Брате, то је доста времена.

У глави одмах премотавам филм. Тринаест година раније, значи говоримо о 2003-ој. Па да! Батајница! Војска! Али лика и даље не препознајем.

-Како је матори? Читао сам о теби у новинама ових дана. Био си на свим порталима. Знаш, нимало ме ниси изненадио. Од оног дана када си вратио поручнику пред пуковником дан наградног због урушавања сопственог ега, знао сам да си способан за све. И тада су сви причали о теби, а опет си баш ти, од свих нас, отишао на место курира команданта.

-Ма брате, шта је то? Обичан посао ћате. Јеби га. Најбоље сам писао од свих на Батајници тад… Није лоше. Ако изузмемо да сам цело јутро провео шетајући БГ-ом и одговарајући на питања људи које сам први пут видео у животу. Шта је с тобом? Где си, чиме се бавиш?

-Ма овде. Београд брате. Оставио сам Шабац и покушао неки посао који је пропао. Остао без пара које сам уложио у исти, овде се оженио, добио сина… Данас радим у некој агенцији. Добар посао. Њега ми завршила ташта. Она је у агенцији за лекове, па има неке везице које је искористила у моју корист.

-Па, није ти лоше. Водиш сређен живот и немаш нека цимања у истом.

-Ма, није лоше. Добили смо и стан од њених. Није нешто посебно али мени је најлепши на свету.

-Драго ми је због тога. Само ме чуди што си стао на само једном детету.

-Ма нисам стао. Само је закочило. Кренуће опет, надам се. Само да тад не крене и све остало низбрдо. Него, реци ми, јел виђаш некога од наших? Чујеш ли се са неким? Ја сам скоро нашао Најдановића на фејсу. Добро му је. Ради у пошти. Замисли, Најдановић у пошти.

-Хахахаха. Па добро. Па не виђам никога, ако изузмемо Кривокапића којег виђам на телевизији. На фејсу имам Игора, сећаш се њега? Рајчевски? И то је то. Јеби га. Док смо ми стигли до фејса већ смо и заборавили једни на друге. Сећаш се Бугариновића? Драгише? Њега сам срео пре пар година не Арсеналу. О Кишу сам прочитао у новинама пре пар година да је извршио самоубитство. Симића сам нашао на фејсу али ме није прихватио. Мислим да уопште и не користи тај профил више. Ронда, Драшка, Арамбашу и Филиповића сам покушао да нађем. Безуспешно. Изгледа да је наша генерација престара за друштвене мреже. Да ли ти знаш нешто о неком од њих.

-Дејане, ја сам Филиповић.

https://dejandimitrijevicblog.wordpress.com/author/dejandimitrijevicblog/

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар