Дрво са далеким памћењем

Тако је већ деценијама. „Балканско” дрво испратило је на стотине својих суграђана и „издржавало бол” убадача, рајснадли и

ИН МЕМОРИАМ ВРЕМЕНУ, ЉУДИМА И БИЉЦИ

Дрво са далеким памћењем

Гаси се још један градски медиј – посебне врсте. Пролетос није олистало времешно дрво код улаза у „Балкан”, сада су му гране сасушене и јадне, под њима нема хлада, мада још обавља важну информативну функцију: са његовог стабла Крагујевчани сазнају ко се упокојио, коме се и када издају парастоси.

Тако је већ деценијама. „Балканско” дрво испратило је на стотине својих суграђана и „издржавало бол” убадача, рајснадли и ексерчића којима су умрлице качене на њега.

Дрво код „Балкана”, то је старо варошко правило, било је „резервисано” за градске фаце, што би се некада рекло – чаршијанце (и чаршијанке), углавном „балканце”, али не само њих. Често су умрлице лепљене једна преко друге, јер простор је ограничен, мада су људи пазили да не прекрију неку тазе, или ону која тек најављује даћу. Јасно, то је део старе, добречаршијанске културе.

Крај дрвета пролазници и данас застају, „информишу” се о новостима ко је скончао. Више умрлица има на гробљанским и црквеним капијама, али оне су другог типа, ако се и мртви могу делити по типовима. А могу! Дрво код „Балкана” било је предодређено за старе Крагујевчане, нека опросте сви остали. Узгред, они су већ изборили примат у граду  за живота.

Повремено су градски хигијеничари, по задатку за који су плаћени, „чистили” стабла дрвећа и бандере од читуља, „малих огласа” и других „плаката”. Грешна им је била душа што су скидали и умрлице са дрвета код „Балкана”, али ваљда им нико није рекао да је то стварно градски медиј кога не треба дирати.

Сада ће, вероватно, чим тзв. хортикултурни радници виде да је дрво код „Балкана” биолошки мртво, послати моторне тестере да гауклоне. Једно слично, неколико метара изнад, али које није било најважније, већ је доживело такву судбину. На његово место пре четири-пет година засађена је младица, на срећуи преживела је, али њено стабло је још омалено, недовољног обима за формат читуље. Уз то, није то исто, јер традиција се ствара годинама.

Кад би дрвосече дошле сутра, са одрубљеним дрветом камион би одвезао и свежа „тужна сећања” на Пепија, Рилета, Ивана, Мату, Павку, Жиру, Пуринца… Они су одскора под „лаком” али црном земљом, душа им се још „вија” чаршијом, а „балканско” дрво, и овако сасушено, на свој начин чувауспомену на њих. Песничка душа можда би рекла и оно жали, саосећа, јер је годинама надгледало те суграђане под својим крошњама.

Обично кажемо да је смрт неминовност, мислећи на људе, али зашто не и на биљке. У овој причи, између људи, „балканаца”, и дрвета, „балканског”, као да постоје упоредне судбине:  заједно нестају, а нови сој људи и нове сорте засада изгледа да никада неће личити на оне старе.

Дрво „балканско”, почивај и ти у миру.

ПС: Овај текст написан је у понедељак поподне, када је направљена и фотографија.  У уторак изјутра дошли су тестераши, одсекли га и одвезли. Кажу да је присутна конобарица из „Балкана” плакала. Имаће још ко да га жали, заслужило је.

Четвртак, 25. јул 2013. КРАГУЈЕВАЧКЕ

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар