Двор пун – удворица!

Око кнеза све сами чалмаши, мрки, оштра и попрека погледа

СИЂЕМ доле и одем у чаршију код Јована, бербербаше досадашњег. Поздравим се с њим и преповедим му све моје разговоре, како сам се с Милошем препирао.

– Е мој брате, то је ништа. Одсад ћеш код њега чуда видити што смртни човек није видио!

И он ми поче преповедати шта је за ову годину код њега препатио, да ме је мрак на очима уфатио. И реко му:

– Ја ћу горе проћи, брате слатки!

– Бог да ти је на помоћ. Боље би било да си у Београду у Саву скочио, негол што си овамо дошао. Ето, видиш и мене како ме је помогао! Остао сам без једне паре. А стра, боја и његова резилука сувише.

После ми преповеди (Јован) како је госпођа Лјубица тела под ћупријом да убије из пиштоља његову курву Станку. И један му доказао, па је потрчао те (је) отерао у конак, па после и сам за њом отишао и страшно је био. Главу јој разбио говорећи:

– Зар ти је мало једну (у) Црнући што си убила, па сам ти живот опростио, него оћеш и ову овде у Крагујевцу да убијеш да брука пуца?ЈА БРИЈЕМ ОН ПСУЈЕ

ТУ сад ја га бријам, а он једнако чита и псује. Што ћу! Ћутим докле га обрија. По свершенију бријања, рече ми: – Ајде, обриј Амиджу, Лазу писара и Давидовића! И ове обријем. Дадоше сваки по 30 пара. Па одатле бежи опет у чаршију код Јована бербера, баш као убијен. И ту ноћ преноћим у дућану овог човека.И она њега како ту није ружила! Он бије, а она ружи:

– Последњи и Циганине! Та како радиш, најпосле ће ти Цигани главу одсећи!

Насмејем се ја овој беседи, никакав одговор не дајући.

После зовне мене у конак.

– Иди, вели, тамо у конак и лечи Јерини главу!

– Одем код Јерине, кад глава сва у ранама. Шта ћу. Морам да лечим. Те једва за осамнаест дана излечим Јерину, о мојим трошку. Пак ако је ђаво коју пару видио, тако сам и ја видио.

– И што год заповеда лечити, тј. ране, крв пуштати, зуб вадити, то ти је све за 30 гроша. Па цркао, остао, ту ти се даље не пита. Тако Милош слуге држи.

Повичем:

– Зло и наопако, он мене угаси, но неће ни њему остати, нека не мисли! Зашто, што год народ не милује, ни бог не милује. Тако је и Карађорђе чинио. Па ето, какав је конац дочекао да су га најпосле сикиром као крмка у главу убили. А то га није убио Милош, но оне праведне крви браће своје што је толике невине побио, пак оне вопију код бога дан-ноћ за отмашченије. И таковим тиранима одмаздити се мора. Но тешко је нама дочекати јербо у руци немамо, а живити морамо, докле је воља божја, а особито код овакови трпити морамо који се зову христијани, а гори су од Турака!

Ту смо се о млогом разговарали, докле и вече приспе.

Вечерасмо. И он оста код своје куће спавати, а ја одо у његов дућан, те ту ноћ спава.

Сутрадан осване четвртак. Одем у двор црни, који ми чинио да је сав турским мурећепом офарбан био. И ту ништа друго, но и људи и двор, све пред очима црно.

Окрећем се по долњој диванани. Ту пролазе поред мене све чалмаши, веће него што су Турци носили. Сваки ме попреко гледа. Рекао би, што оно веле Срби, да сам му оца убио. Нико те ни за што не пита. Окрећем се тако, докле огладним, пак опет у варош. Једнако се чудим и не могу самоме моме чуду да се начудим шта ме под старост снађе.

Идем путем, па као забленут закључим у себе: више у конак не ићи док ме не зовне. Кад му устребам, зовнуће ме. И тако останем у вароши до суботе.

У суботу после подне дође му време бријати се. Пошље једног момка те ме зовне:

– Ајде, вели, зове те Господар да га бријеш.

Узмем моје ствари и одем у конак. Изиђем пред њега.

Запита ме:

– Дошао си?

Ћутим ја.

– Ајде, вели, да ме обријеш!

Повикне на чибукчије:

– Изнесте они такум, да вам ј…. оца! Шта стојите ту преда мном. Нећу вас ј….!

Окренем се од њега и насмејем се тајно, мислећи: боже мој, каква је то суровост.

Донеше чибукчије такум, тј. берберски његов инструмент.

– Аја, ја нећу да мене најпре обрије! Васиљу, иди тамо у собу, нека најпре тебе обрије, па ћеш ми казати ако добро брије да му се и ја пустим да ме брије.

Викне Поповић кроз нос, као калуђер:

– Ајде, бербербаша, овамо у собу моју да ме бријеш.

Одем за њим, као млада невеста.

Почнем га бријати. И он мене пита како ми се Крагујевац допада.

– Као и друго село, одговорим.

– Како? – вели.

– Вала, мало је од Чумића утекло! Како је Крагујевцу у Београду велики глас, ја сам мислио да је као половину Цариграда, а кад сад дођо, а оно, као и друго село, ама ништа од села различније није!

Ту га ја с политиком кушам, но он о том ни поњатија.

– Богати, господару Васо, какви сте ви људи и каква сте ви господа и земљодржатељи, и судије се бројите, и не знам шта! Звали сте ме да вам будем бербербаша, и то под силу. Пак од среде нико ме не пита гди ја лежим и имам ли трошка, или сам гладан или жедан? Како је то? Мене је зачудо.

– Хм, вели, тако је код нас обичај. Ми оћемо човека да нас служи, а он има ли гди и на чему лежати и има ли што јести и пити, за то нам није стало.

Удивим се зјело. Дигнем своје очи горе, пак му реко:

– Доста зло да сте такови велможи и господа. Ово се не слути добру. Тешко сиротињи под вашим владенијем!

– Тешко, нетешко, ми тако знамо!

У том разговору обријем га. Сад ћу тиранског вржмаша да почнем бријати. Дођем код њега. Он виче:

– Васиљу, излази, од бога нашао!

Дође Васа.

– Но како је обријао?

– Врло добро, Господару! Има лаку руку.

А Васа је био и ћосав.

– Е иде кад је тако! Сад ћу и ја!

Застрем га као каква везира. Почнем сапунити по мом обичају, на које он не даде.

– Само, вели, мало! Што ће млоги сапун на браду?

Морао сам тако чинити. Бријам га како што сам и досад остали народ бријао. Кад он наједанпут:

– Та не брије се тако, ј…. ти оца! Већ узми овако. Сад ћу ти главу одсећи!

Одговорим му:

– Докле узмем нарав, па ћу после боље знати.

(Наставиће се)

Извор: Новости

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар