Експедиција Крагујевац – Килиманџаро

Колико возача ЗАСТАВЕ 101 и љубитеља аутомобилизма уопште зна шта је Експедиција „ЗАСТАВА 101- Крагујевац – Килиманџаро„? Одговор

Колико возача ЗАСТАВЕ 101 и љубитеља аутомобилизма уопште зна шта је Експедиција „ЗАСТАВА 101- Крагујевац – Килиманџаро„?

Одговор је мало.

 

Некон 30 година од Експедиције Застава 101 – Крагујевац Килиманџаро, јавност је у потпуности заборавила на ову, у своје време, невероватну авантуру. Све је почело 2004. године када је једноставним укуцавањем: “Експедиција Крагујевац – Килиманџаро“ на интернет претраживачима, резултат био негативан. Новица Марковић, један од оснивача Застава 101 Клуба је и поред уздржаности званичника фабрике Застава аутомобили, отпочео опширно истраживање о КК експедицији. Први трагови да је експедиција заиста постојала су били рекламна значка и блокчић, а након неколико година истраживања, 2006. захваљујући тадашњем уреднику Застава Инфо, господину Радојевић утврђен је тачан назив књиге: “Џамбо Африко“ Богдана Секлер. Први чланак Новице Марковића је потпуно освојио интернет форуме и укључен је у монографију “Застава – Прича о једном бренду“ Данијела Кадарјана. Коначне информације о КК експедицији су обезбедили људи који су одиграли кључне улоге на КК експедицији на основу чијих је сведочења настао овај чланак, проф. др Милан Ракочевић-идејни творац експедиције, Бранко Балетић- режисер филма “Крагујевац – Килиманџаро“ и Миодраг Барлов – механичар Заставе.

Проф. др Милан Ракочевић је у својој младости био велики аутомобилиста. Више је волео да буде сувозач него возач у рели спорту. Био је стални сувозач аса југословенског ауто-мото спорта Бате Нађа. Те 1975. одлучио је да Црвеној Застави предложи маестралан подухват: Експедицију Крагујевац – Килиманџаро коју је осмислио док је пешачио пустињама Африке, а у техничкој припреми му је помогао Бранимир Перић – Џо, наш шампион рели спорта. Када је Застава прихватила изазов, прави посао је био наћи спонзоре. Међутим позив су одмах прихватили “Модрича“, “Тигар“, фабрика конзервиране хране из Сомбора и многе друге мале фабрике.

Драган Дракулић, тадашњи директор комерцијале Црвене Заставе увидео је да је предлог о експедицији идеална прилика за промоцију најбољег модела југословнеске ауто-индустрије, али и шансу да се Стојадин испроба у експлоатацији под ненормалним условима. Експедицију је подржао и тадашњи директор Завода Црвена Застава, гвоздени Првослав Раковић.

Након пригодне свечаности, експедиција је 14. фебруара 1975. кренула на пут од Крагујевца до Килиманџара, дужине преко 11.000 километара и то кроз беспућа нубијском пустиње, савана, камењара, трновитих предела и мочвара.

Учесници:

– 5 нових, црвених ЗАСТАВА 101, 4 са украсним налепницама, без задњих седишта и једна у пуном фабричком сјају – са надимком “ Салонац “ како су га чланови експедиције назвали. У моторима се налазило уље ОПТИМА МОДРИЧА, ГУМЕ ТИГАР Пирот;

– Бранимир Перић Џо – вођа експедиције
– Гинка Милинковић – помоћник организатора
– Милан Ракочевић – организатор експедиције
– Слободан Николић и Миодраг Барлов -аутомеханицари из Заставе
– Јожа Влаховић -новинар „Вијесника“ из Загреба
– Братислав Грбић -камерман
– Бранко Балетић -телевизијски редитељ
– Душан Секулић -Новинар “ Илустроване политике “
– Миољуб Јелесијевић -фоторепортер
– Б0гдам Шеклер – писац књиге о експедицији Крагујевац-Килиманџаро, „ЏАМБО Африке“, званични лекар експедиције, новинар „Вечерњих новости“ и „Борбе“

Маршрута:

Експедиција је прошла и кроз земље НЕСВРСТАНИХ:

– Грчка
– Египат
– Судан
– Кенија
– Уганда
– Танзанија

Како би читаоци могли да провере куда је експедиција морала да прође, ево списка битнијих места кроз која су наши прошли:

– Крагујевац
– Скопље
– Ђевђелија
– Атина
– Пиреј
– Патрас
– Александрија
– Каиро
– Кена
– Луксор
– Асуан
– Језеро Насер
– Вади Халфа
– Станица број 6-у пустињи
– Абу Хамед
– Ел Сереика
– Бербер
– Атабара
– Сенди
– Картум
– Кости
– Малакал
– Конгоро
– Малек
– Бор
– Џуба
– Торито
– Капета
– Локичокио
– Лодвар
– Китале
– Елдорет и Накуру (На самом Екватору)
– Најроби
– Наманга арух
– Моси
– Марангу
– Момбаса
– Килиманџаро – освојен је врх Џилмас поинт са коначиштима Мандара хат, Оромбо хат и Кибу хат. На врху Килиманџара се тада завијорила застава самоуправе.

Када КК експедицију посматрамо из угла историјског подухвата, закључак је да је то био подухват који је немогуће поновити јер је 1975. година била једина година релативно стабилне политичке и безбедносне ситуације на Афричком континенту. Основни адут који је чланове експедиције извукао из различитих незгодних ситуација је био постојање савеза Несврстаних, а Југословенски пасош је отварао различита врата и омекшиваче ставове локалних власти, па су наши испраћани уз поздраве Титу. Такође Енергопројект и друге југословенске фирме су изводиле радове широм Африке, тако да се експедиција могла обратити за помоћ и нашим људима стационираним у Африци. Посматрањем целокупне експедиције са аспекта модерног времена, слободно можемо закључити да све чињенице подсећају више на бајку него на реалан историјски догађај.

Ако КК експедицију посматрамо из угла медија, овај догађај је био изузетно важан и широко заступљен. Југословенски листови који су имали ексклузивно право објављивања чланака и фотографија су били: Илустрована Политика, Новости, Борба, Вијесник, а многи други су то право откупљивали, а главни медиј је био ТАЊУГ. То је било време када су се информације преносиле телефонским путем или телекса, а фотографије су се слале авионском поштом. КК експедицију су пратили и инострани медији Европе, а нарочиту пажњу су посветили медији земаља кроз које је експедиција пролазила. Наслови који су били интересантни су били: “Авантура 11 Југословена“, “Кроз пустињу и прашуму“.

У режији Бранка Балетића, кроз камеру Братислава Грбића, уз сценарио Гинко Милинковић и музику Зорана Симјановића, настао је документарни филм “Експедиција Крагујевац – Килиманџаро“, који је био неповратно изгубљен дуги низ година, али упорност Новице Марковића, уз сарадњу Зорана Симјановића и Бранка Балетића, али и брижљиво чување од стране Милана Ракочевића је резултирало да се копија овог филма налази под заштитом Југословенске кинотеке, као и Кинотеке Црне Горе.

Велики број фотографија је начинио Миољуб Јелесијевић, које је Застава касније користила у свим рекламним кампањама. У Танзанији је организовано фотографисање аутомобила уз позирање манекенке Вини Кибуја које су и за данашње појмове својевран пример уметничке фотографије. Фотографије Миољуб Јелесијевиц су представљене у јубиларним издањима Илустроване Политике као фотографије које су обележиле 1975. годину. Такође, за мало који европски аутомобил се може рећи да је загазио у сиромашне, забачене делове Африке где су људи 1975. још увек ишли наги и да никада нису видели путнички аутомобил.
Из угла аутомобилизма, КК експедиција је отворила врата тржишта северне Африке за Заставу 101, али и за ФИАТ 128. Нарочита хистерија за куповину Фиата 128 је настала у Египту где се овај модел склапао од делова из Крагујевца до 2009, аи данас је тај аутомобил међу омиљенима у Каиру.

Занимљивост је да је КК експедиција у појединим местима дочекана као такмичарска екипа “East African rally“ јер је рута експедиција захватила део итинерера овог такмичења.
За саму Заставу 101, ова експедиција је доказ и сведочење о квалитету и издржљивости Југословенског четвороточкаша – преко 11.000 километара је преваљено, кроз беспућа уз минимум кварова: због скокова са пешчаних дина у пустињи пукао један гибањ и две виљушке задњег трапа, због прелетања сувих речних корита са шиљатим камењем на обалама, један картер није издржао, а оштро трње је на деоници након Путиња изазвало велики број пуцања гума на релативно кратком путу, али ниједан квар није озбиљно зауставио експедицију. Високе температуре нису биле проблем за Стојадина, али касетофони Еи Ниш – Тесла су се готово истопили.
Заставе 101 које су кренуле на експедицију су биле потпуно нове, са линије за Француско тржиште што значи да су вишеструко проверени пре силаска са саме производне траке. Седишта су била специјално тапацирана у комбинацији винил – штоф на седалном делу како би се умањиле нелагодности врелих седишта на виском, пустињским температурама. Примењени су експериментални делови као што су уљни пред-филтер ваздуха, тегове предњег трапа – познате под називом “санке“.
Вешти аутомеханичари Заставе Николић и Барлов су током целе експедиције водили рачуна о добром стању Стојадина уз крајњи закључак да је Застава 101 заиста, за своје време, био издржљив и поуздан аутомобил. Превентива која је урађена на мотору, када су температуре прешле 50 степени на пустињском сунцу, извађени су термостати мотора а вентилатори хладњака стављени у непрестани рад, што се показало корисним јер се ни један Стојадин није прегрејао без обзира на високу туражу под којом су вожени по песку (ако брзина падне испод 120 км / х, Заставе 101 су се знале укопати у песак до патоса). Експериментално су тестиране посебне “пустињске гуме“ из Тигра – врста крампон гуме са повећаном издржљивошћу на јаке ударе и високе температуре.
Целокупна екипа експедиције је имала велико искуство за воланом, али велики напор је био потребан да се победи Нубијска пустиња. Када су аутомобили пропадали у песак, сви су морали сложно да откопавају и да гурају стојадина. Пустињска олуја Хабуб је била стална претња коју су наши победили одлучном вожњом.
Епилог:

Експедиција је успешно окончана планинарењем и освајењам врха Килиманџара, Џилманс поинта.

Чланови експедиције су се вратили за Београд авионом, захваљујући спонзорству Al-Italie.

Свих 5 Застава 101 је у возном стању укрцано на теретни брод у Танзанији и послато за Атину, где су их поново преузели чланови експедиције и довезли их за Крагујевац. Један од КК Стојадина је био изложен на сајму аутомобила у Београду 1975. где су били присути и сви чланови експедиције које је публика поздравила громогласним аплаузом. Аутомобили су затим раздељени по филијалама Заставе где су дочекали крај свог радног века. Међутим, прототип Заставе 101 из 1969. је у неком тренутку стилизован као Стојадин са експедиције и као такав се налази под заштитом државе у хангару у Крагујевцу. Непроверене информације говоре да је све 5 мотора из КК Стојадина сачувано у просторијама некадашњег Застава спорта.

Више детаља о “Експедицији Застава 101, Крагујевац – Килиманџаро“ можете прочитати на страници Застава 101 Клуба (www.zastava101.serbianforum.inf). Чланови Застава 101 Клуба су дали свечано обећање учесницима експедиције да ће чувати сећање на овај догађај.

Аутор текста: Новица Марковић – Застава 101 Тим

Фотографије: Миољуб Јелесијевић

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар