Генералица Милица Вељковић

Жири "Октобарске сцене" '73. изгледа није смео да предложи све приспело драмско штиво "за корпу". Из тога би

Жири „Октобарске сцене“ ’73. изгледа није смео да предложи све приспело драмско штиво „за корпу“. Из тога би произашло неодржавање премијере 19. октобра. А, „друговима“ није био важан квалитет комада него одржавање октобарских свечаности са већ уходаним програмом. Тако је изабрана, ваљда као најмање лоша, драма „Генералица“ Димитрија Бобе Николајевића. Драма се, наводно, заснивала на стварном догађају – хапшењу и стрељању Милице Вељковић, жене генерала Југословенске краљевске војске, октобра 1941. Догађај се збио заиста. На железничкој станици у Крагујевцу, 19. октобра 1941, приликом редовног легитимисања, Немци су ухапсили Милицу Вељковић „Генералицу“, мислећи да хапсе жену Казимира Вељковића, потоњег народног хероја и члана КПЈ од пре рата. „Генералица“ је заиста стрељана 20. октобра 1941. са групом комуниста.

Овај догађај је претходио стрељању у Шумарицама. Али, Димитрију Николајевићу, у то време склоном претеривањима на тему припадања комунистичкој идеји, ово није било довољно. У његовој драми, актери у ноћи пред егзекуцију толико и тако идеолошки избрифингују сироту Генералицу, да она од аутентичне припаднице високог слоја издајничког и колаборационашког друштва труле Југославије, осети своју комунистичку самобитност у души. За награду, присутни и узапћени крагујевачки комунисти, журно да их џелати не претекну, оснивају партијску ћелију у апси и Милицу Вељковић приме у партију…

И све би то Димитријев узнесење покојне Милице Вељковић, за коју је моја мајка говорила да је била пристојна и лепо васпитана жена и мајка, прошло уз гунђање позоришних естета, да није неко пустио глас да се то што се дешава у драми већ догодило иу животу . Ресторан „Балкан“ је био популарно и пригодно место интелектуалне елите Града, односно њеног беспосленог дела, склоног наклапања и самохвалисању. Тако је Димитријева прича о аутентичности догађања у његовој драми брзо стигла до Општинског комитета СК, који је од „Балкана“ био једва педесет корака удаљен.

Увек будни чланови СУБНОР-а, тек опорављени сломом српске либерала, али упркос свему, на прагу своје биолошке старости, долазе у позориште на пробу „Генералице“. Брат народног хероја, такође истакнути учесник НОБ-а, алармира сам врх градских буџа и уместо 19. октобра са „Генералицом“, јубилеји бивају те 1973. године обележени 20. новембра са на брзину састављеном „Песмом“ Оскара Давича, коју „у пола цене „режира Љуба Милошевић из Ниша, ослобођен обавезе да пробе „Генералице „приведе крају.

Ствар није донела ниједан трагичан партијски декрешендо по леђима актера, али се Димитрије више никада није латио писања за позориште. Писао је и даље песме …

Данас више нема „Октобарске сцене“, ни утицаја партије у позоришту. Штавише, данашње политичке партије позориште готово и да не интересује.

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар