Годишњица рођења војводе Радомира Путника

Поводом 167 година од рођења војводе Радомира Путника, на крагујевачком тргу који носи његово име, одата је почаст

Поводом 167 година од рођења војводе Радомира Путника, на крагујевачком тргу који носи његово име, одата је почаст овом славном српском војсковођи и стратегу.

Крај споменика војводи Путнику испред зграде суда венце су положили представници Удружења потомака ратника ослободилачких ратова Србије 1912 – 1920, Адвокатске коморе, Савеза удружења бораца НОР-а, резервних војних старешина и града Крагујевца.

Радомир Путник се родио 24. јануара 1847. у Крагујевцу. Његов отац Димитрије је био учитељ. У свом родном месту је завршио основну школу и нижу гимназију. Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник.

Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот.

Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашироко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац. Његова најмлађа ћерка Радојка удата је 1918. за лекара Александра Радосављевића.

У септембру 1861.  после завршене прве године гимназије уписао је Војну академију, одсек Артиљеријска официрска школа. Академију је завршио 1886. године, као осми у генерацији. Добио је чин артиљеријског потпоручника децембра 1866. када је постављен за командира вода 4. пољске батерије. Ту дужност ипак није преузео, првенствено из разлога што је био талентован цртач. Због тога је задржан на раду у Топоградском  одељењу Министарства војног. У Министарству војном је радио до јануара 1867. када је пребачен у оперативну јединицу, где је постављен за командира вода. Командант батерије је постао после две године.

Прва битка у којој је учествовала бригада под Путниковом командом је била Бој код Калипоља. Ту је највише због лоше организације и постављања војске од стране Франтишека Заха србска војска доживела пораз. Путникова бригада је тада имала велике губитке. Низ пораза у биткама на Адровцу,Шиљеговцу, Кревету и Ђунису, је довео до пораза Србије у првом рату са Турском. Већ тада се Радомир Путник показао као способан и храбар официр, који је и одличан командант са великом стваралачком иницијативом. Због свогих дела у овом сукобу је средином октобра 1876. унапређен у капетана прве класе, а само два месеца касније у чин мајора.

За време другог рата са турском, Путник је командовао централном колоном Шумадијског корпуса, која је учествовала у борбама око Пирота. Као командант Рудничке бригаде је учествовао  у ослобођењу Ниша, док је у ослобођењу Врања командовао Ветерничком колоном. Командујући истом јединицом је 31.01.1878. године поразио турске снаге на Гочу и Девотину. Јединица је наставила борбе и 4. фебруара је ослободила Гњилане. Јединица под његовом командом је 5. фебруара напредовала до Грачанице  и Липљана, где су добили наређење о престанку борби.

Путник је 1879. године послат на шест месеци у Русију да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, положио је пријемни испит за генералштабну струку. У Главном генералштабу је одређено време провео на практичном раду. По завршетку рада у Главном генералштабу, постављен је за начелника штаба Дунавске дивизије. Док је био на тој дужности, унапређен је у генералштабног потпуковника. Током србско-бугарског рата  је био начелник штаба Дунавске дивизије, чија су ратна дејства била у рејону реке Сливнице.

Радомир Путник се залгао за стварање савеза балканских хришћанских држава, који би био окренут против Турске. Истовремено, он је био главни представник Србије у преговорима о том савезу. Његова претпоставка је била да ће се турске снаге налазити на положајима око Овчепоља. Погрешио је у процени, чиме није могла да се реализује његова замисао да се прикупе снаге трију армија које би задале коначан ударац турским снагама. Упркос томе, војни стручњаци сматрају да је Путник у основи добро проценио ситуацију, и да је од Прве армије, која се кретала моравско-вардарским правцем, направио веома јаку и дисциплиновану армију, која би могла да порази турску Вардарску армију, без обзира на њен положај. Сама потврда размишљања војних стручњака је доказана је битком ових армија код Куманова 23. и 24. октобра 1912. у којој је победу однела српска војска. После ове победе Путник је први унапређен у чин војводе  указом бр. 1966 од 20.10.1912. године.

Коначан пораз Вардарској армији је нанео у Битољкој бици, где је тактички главнину снага послао преко Велеса, а споредне снаге преко Кичева према Ресну, и тиме потпуно изненадио турску команду.

Пред Други балкански рат, војвода Путник се на захтев владе обавезао да неће учинити ништа чиме би дао Бугарској разлог за објаву рата. Тиме се одрекао било какве стратегијско-оперативне иницијативе. Упркос томе је добро проценио ситуацију и зауставио бугарске нападе на више праваца (брегалничком, криворечком, софијско-нишавском и тимочко-подунавском) и организовао противнапад у сарадњи са српским савезницима у Другом балканском рату. Исход те операције је била победа у Брегалничкој бици и капитулација Бугарске.

Војвода Путник је организвао одбрамбени план србске војске у случају напада. Циљ је био да најјаче јединице држе линију одбране која би омогућила брз напад у правцу Ваљева и Дрине, одакле се очекивао напад Друге и Пете аустроугарске армије. Правац кретања непријатеља је добро процењен и прва битка се одиграла код планине Цер. Врховна команда је са таквом поставком снага успела да нанесе први пораз Централним силама у Првом светском рату.

Током битке на Дрини србска војска је одбацила аустоугарске јединице и упала на територију Срема. Стигло се до Руме и Инђије и онемогућено је форсирање Дрине од стране аустрогуарске Пете армије под командом Оскара Поћорека. Прва и Трећа армија су на фронту Соколска планина-Гучево зауставила напад шесте армије. Том приликом аустроугари су претрпели велике губитке.

Тактичка вештина војводе Путника после победе српске војске у Колубарској битки га је увела у ратне уџбенике. У тим тренуцима, војвода је показао велику присебност и способност доношења добрих и правовремених одлука. У тренуцима када је изгледало да ће Поћорекова Шеста армија пробити фронт, он је организовао Комбиновани корпус на положаје Космаја и Варовнице, и променио правце напада Друге и Треће армије, што је довело до пораза Централних сила, чије су се снаге повукле преко Дунава, Саве и Дрине.

Крајем 1915. године, после тројне инвазије на Србију, и повлачења српске војске на Косово и Метохију, војвода Путник је имао само две могућности: да прихвати капитулацију, чији резултат би био за Србију понижавајући сепаратни мир, или повлачење преко албанских планина, на Албанско приморје. Он се без размишљања одлучио за другу опцију, тиме чувајући част српске војске и народа. Последњим напором је издао своју последњу наредбу, којом је правац српске војске био одређен у правцу Албанског приморја.

Те године је војвода Путник због проблема са здрављем имао мањи утицај на доношење одлука, али је чињеница да је он дао сва важнија наређења све до краја 1915. када је отишао на одмор и лечење. Са Крфа 1916.. године отишао је на лечење у Ницу. Преминуо је 17.маја 1917. године од емфизема плућа. Од 1917. године до 1926. године његови посмртни остаци су чувани у капели на руском гробљу у Ници, да би у новембру 1926. године били пребачени су у Србију. Сахрањен је уз највише државне почасти у засебну гробницу на Новом гробљу у Београду. На гробу постоји натпис „Радомиру Путнику захвална домовина“.

Путник је веома брзо схватио да се ослобођење од Турака не може потпуно остварити наметнутим реформама и хатишерифима од стране турских власти, већ једино оружаном борбом. У том циљу је припремао себе и своје подређене а остварење тог задатка. Он је био први потпоручник у историји који је писао приручник за обуку трупа. На тај корак се одлучио 1868. године. Од те године се примећује његов утицај на развој српских оружаних снага.

После завршетка србско – турских ратова ( 1876-1878 ) имао је циљ да српска војска, по организационој структури, буде блиска савременим европским армијама. У том циљу је објавио приручник Артиљерија у градској воини, која је обухватила све облике офанзивних акција артиљерије против тврђава, као и промену и обогаћивање плана обуке официрског и подофицирског кадра. Такође је објавио двотомну књигу Служба генералштаба, која ће деценијама служити као уџбеник за стручно усавршавање генералштабних официра. Написао је и књиге Служба и мирно доба и Служба у ратно доба.

ШвајцарацАрчибалд Рајс је 1915. године написао:

Тек сад схватам колико је необичан и уман био тај старац, бледог лица, уоквиреног проседом густом брадом подрезаном у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ.

Војвода Путник се кроз своје одлуке, које су имале судбонносан значај за србску земљу и народ, показао као ненадмашив стратег и крупна историјска личност. Кратке, разумне и потпуно јасне одлуке су показивале дубину мисли и чврстину логике војводе Путника. У свакој ситуацији је умео да одреди стратегију и план, чиме је он био битан елемент српске државне политике. Путник је сматрао да је вођење рата питање и за државнике и за војсковође, и никад није извршио ниједну одлуку за коју није добио сагласност владе.

Путник се увек истицао као хладна и рационална личност. Било га је веома тешко избацити из равнотеже и знао је да се понесе и у победи и у поразу. У личном животу је био миран, повучен и скроман човек. У јавности никад није био разметљив и избегавао је претерано декорисање одликовањима, које ни сам није разумео. Једном је изјавио: „Моје декорације су испод мундира“. За време балканских ратова, наредио је да дневнице потпоручника и војводи буде исто – три динара дневно.

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар