Горке сузе вереника

Михаило се обратио уставобранитељским првацима тоном једног владаоца коме још није било време да влада

Када је Порта одбила ултиматум специјалног руског изасланика, царског ађутанта, адмирала Меншикова, било је јасно да је то увод у Кримски рат. Некако у исто време када су, 2. јула 1853, руске трупе прешле реку Прут, Михаило се обратио уставобранитељским првацима тоном једног владаоца коме још није било време да влада.

Михаило је овако говорио: „Не тражим ја кнежевску владу у Србији наговарањем, подмићивањем, буњењем народа и подобним средствима. Нећу ја преко лешина моје браће да се пењем на престо српски“. Михаило је наступао с геслом „Време и моје право“. Онај „дугачки хрт“ реско је поручио да „не једе(м) лебац зубима русиским“. Било је видљиво да је Гарашанин сметао Русији, а Михаило био прихватљив.

У том вртлогу интереса, Гарашанин је платио високу цену. Под притиском Русије био је отпуштен с формулацијом о растројеном здрављу, али ни онај „кракати“, како Пера Тодоровић назива Михаила, није добио дипломатску подршку. Утицајни руски дипломата Мајендорф не баш похвално оценио је његове способности: „Он је био књаз и зна се да и под његовим управленијем није Србија спокојство уживала.“

Михаило је био присиљен да потврди да „неће ништа противу мира Србије предузимати“ и да се удаљио у Тирол. Све указује да Русија и Аустрија заједнички повлаче конце Михаилове судбине.

Та изгубљеност у кулоарима високе дипломатије меланхоличног Михаила је напросто оковала. Можда је зато посве лакомислено ушао у везу са грофицом Јулијом Хуњади. Било је довољно да та љупка царева партнерка с балова, и скривена метреса, једним гестом привуче раскњаза у свој непопустљиви загрљај. Сусрет је имао нечег фаталног, необјашњивог, јер кад се пренуо, Михаило се горко кајао.

Једна дворска каћиперка, с титулом грофице, прекрила је Михаила плаштом животног злодуха. Нешто због дворског ранга изабранице, нешто због дипломатске притешњености, тек Михаило није могао развргнути веридбу. Из дневника Емила Цветића сазнајемо како се Михаило „сутрадан покајао и горко плакао код Туркињице“. Она је сачувала књажеву марамицу као спомен на његову непромишљеност.

Мало је знано да је заправо свита кнеза Шварценберга нашла Јулији изабраника, отменог балканског принца, чија је шатула била пуна дуката књаза Милоша. То је била мала дворска завера, кулоарска играрија. Јулија је, језуитски смерно, крила да је сваке године „била понека прилика да се она нађе са Фрањом Јосифом, аустријским“.

ХАЉИНЕ СВЕ СКРИВАЈУ
Слободан Јовановић, као први модерни српски описивач менталитета, проницљиво уочава како је „Јулија на свакој фотографији друга жена. Лепа жена у свакоме случају, иако нам хаљине њене епохе не допуштају да назремо да ли је имала и лепо тело, или само лепу главу“. Према Михаилу велики историк није имао милосрђа. Видео је у њему „нешто слабачко, неодлучно, самовољно, самољубиво, болесно“.

Готово истоветно Катарина А. Јовановић, кћерка Анастаса Јовановића, описује тај догађај и Михаилово олако изговорено обећање веридбе: „Удовица (истог) Деметра Тирке причала је мени и мом поч. брату Кости, да је књаз Михаило сутрадан после веридбе са грофицом Јулијом Хуњади дошао к њему; та се веридба изгледа некако на брзу руку и доста непромишљено свршила и књаз се, чим беше ствар свршена, тргао и покајао, ал’ беше доцкан. Г-ђа Тирка причала је, да је седећи у Тиркиној соби на дивану, горко се заплакао и да је пошавши заборавио на дивану своју мараму, коју је она нашла сву влажну од суза и коју је вели, њен муж за живота чувао са тим сузама кнежевим као свету успомену“.

Мада је био љубимац жена, кнез Михаило „није имао много среће са женама“, оне су биле линија црне коби његовог живота и политике.

Из Најбурга у Немачкој, Гарашанин говори не због омразе према противнику, већ је то видна црта брижности: „Књаз Михаило канда није погодио са својом женидбом. Ово зато велим, јер и његови највернији то не одобравају. Он пак задовољан је врло. Није та фрајла ни тако лепа, веле, али је воспитана и изображена девојка. Они се мораду најпре венчати у немачкој па после у грчкој цркви. Деца ће остајати у нашем закону“.

Узроци те Михаилове неочекиване одлуке, коју је Гарашанин неповољно оценио, леже умногоме у самотном и тегобном изгнаничком животу, са руским пасошем, а под паском аустријске полиције. Михаило није имао оштрину сумњичавости, кад је на једном отменом балу упознао не одвећ лепу, али привлачну грофицу Јулију Хуњади, кћерку дворског коморника и осиротелог магната Ференца Хуњадија. Све се то догодило посредовањем грофице Естерхази и на миг кнеза Шварценберга.

Тај зацело наметнути брак, као спој неспојивог, вукао је Михаила на другу страну дипломатског гребена, ка загрљају Аустрије. Ту нам опет помаже К. Пацек, који открива настојања коджа-Милоша да спасе сина од лакомисленог избора: „Што се тиче женидбе Књаза Михаила, овако је било. Око год. 1852, навалио је био отац на њега, да се жени, а и сам је видео, да је време… Био му је изабрао у Букурешту кћер књаза Штирбеа. Да се то извршило, каква би то доцније следства имало! Миаило не хтеде у томе послушати оца, као и други исти предлог за кћер барона Сине, која је доцније умрла. Очеви несуђени заручница обоица су били пристали“.

„Србства Ахил“, како га видеше удворичке поете, није имао карту за узмак. Пред њим је био брак са женом „пансионатског рукописа“, која је „задржала тај краснопис свега свога века, не додајући му ништа лично“. Њена безлична охолост чинила се старим Београђанима као „љупкост и лепота“.

(Наставиће се)
Извор: новости.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар