Хроника вароши крагујевачке у 10 слика

Кад је Тито 1979. посетио Крагујевац, на брзину су направили у Шумарицама за њега етно-село, па пред саму

ЖИВОТ ИЗМЕЂУ „БАЛКАНА“ И БИОСКОПА „КРАГУЈЕВАЦ“, КОГА ВИШЕ НЕМА – О ПИСЦИМА, ГЛУМЦИМА, СЛИКАРИМА, КЊИГОЉУПЦИМА, МАНГАШИМА И УМОРНИМ ШАМПИОНИМА, О ДУХУ ЈЕДНОГ ГРАДА У ГРЧУ ПРЕКИНУТЕ ИНДУСТИЈАЛИЗАЦИЈЕ

На десној обали Лепенице за три деценије и један месец направљено је 923.487 фића. Драма (деиндустријализације) те десне обале још тражи писца, док сви жуде за даном када ће по води у Лепеници опет да знају којом фарбом боје аутомобиле у Заводу. Тамо је и прљава железничка станица и село Пивара („много узбрдо!“), А Пиварце потцењују становници леве обале, јер „само они“ су чаршијанци, калдрмаши (иако многи нису били ни рођени кад је у центру града постојала калдрма), асфалтери , тротоарци и мангаши. Један клинац је учитељици рекао да ће учити за мангаша.
Тако каже књига Блуз леве обале позоришног редитеља, сликара и песника Јована Глигоријевића, кога у Крагујевцу зову Кале.
На левој обали Лепенице се налазе елитне основне школе, Гимназија.
Тамо је некад престижна Средња техничка школа (са којом Кале није био у слози јер је уместо сигурног занимања по сопственом избору и усуду био сликар и песник, а после завршио Позоришну академију и режирао 60 позоришних представа). На тој обали су и универзитет, позориште, (сада затворени) биоскопи, Дом омладине (сликарски и глумачки инкубатор), клиничко-болнички центар, градска управа, хотели, „Балкан“ и друге кафане …
Да, и пешачка зона, која се некад звала корзо (празан само кад је Тито умро), кафићи, мегамаркети, војни базен (градски базени су отворени тек 70-их), спортска хала „Језеро“, Горњи парк, а тик уз њега – кошаркашко игралиште и фудбалски стадион „Чика Дача“…
Назван је по Данилу Стојановићу, Чика Дачи, који је прву фудбалску лопту донео у Крагујевац, из белог света, мада се не може заобићи ни пишчева претпоставка да је Дача лопту донео из Лапова, где је по повратку са студија ваљда прво свратио да види оца и мајку… Крагујевачки менталитет је садржао склоност ка претеривању и пре времена кад су уличне табле у Крагујевцу биле црвене.
Кад је Тито 1979. посетио Крагујевац, на брзину су направили у Шумарицама за њега етно-село, па пред саму посету сви присутни, без обзира на чин и положај, похрлили на дрвеће да отресају лишће са грана – да на траву око етно-куће опадне „природно“.
Ту анегдоту су вероватно препричавали сами учесници, а други, бар мало драматуршки дотерали у крагујевачкој кафани „Балкан“, углавном ради неговања чаршијске Козерија.
Кале пише да Тита нису волели информбираши, четници и њихови потомци, неколико писаца, редитеља (углавном филмских) и понеки сликар, али да су га остали волели: „И ја сам га волео, и сви који су са мном делили сто у ‘Балкану“: Само је један, после десет дана жалости крај упаљеног телевизора у „Балкану“ добацио: „Докле, бре, ова са’рана?“, на шта је нека жена продорног гласа крикнула у лице ТВ незадовољника: „Не дирај ми њега! Само ми њега не дирај!“. Сви су се осећали килаво, јер су знали да је кафана пуна мурије…
Та кафана „Балкан“ се много пута помиње у Блузу леве обале, као специфична комбинација брбљаонице, духовне академије и ондашње „википедије“ занимљивих збивања и људи („Знамо се из виђења, вероватно из „Балкана…“)
Уз дозволу аутора преносимо 10 одломака из те „балканске хронике“, који говоре о духу једног времена, сада већ увелико „транзицијски“ прекреченог и премалтерисаног – као она три мурала Тасе Рузмарина (сликара и мозаичара Танасија Стојића Рузмарина), кад је Мишковићев „Макси“ усељен у Градски дом, који се некад звао Дом културе. Времешнији Крагујевчани се сећају „плаве“ сале Дома културе и слике у њеном прочељу, а и „црвене“ сале на чијем се зиду налазила сажета панорама Крагујевца Тасе Рузмарина. „Кад је тамо била робна кућа „Инекс“, први тржни центар у нашој чаршији, била је, пише Кале, заклањана рафовима са кошуљама и џемперима, преградним зидовима монтажних локала, али ником није падало на памет да је прекречи…“ Али , сећања бледе док време пролази и мења све – а ови клинци појма немају да је то нешто теже него пуста жал за младос’.

Пренето из књиге Јована Глигоријевића Блуз леве обале, Крагујевац 2011

извор: време

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар