Истраживач у географији – прегалац у друштву – пише Зоран Мишић

Tрудећи се да наше научне великане отргне од заборава, Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитет у Крагујевцу,

Поводом 120 година од рођења географа, акaдемика Петра С. Јовановића, рођеног у оближњој Добрачи и ђака Крагујевачке гимназије, Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Крагујевцу организовао је округли сто посвећен његовом животу и раду. Академик Јовановић био је Цвијићев асистент и оснивач Географског института, али и градоначелник Скопља, учесник мировних конференција, секретар САНУ, градитељ хидроцентрала, стадиона, председник туристичког савеза…

akademik jovanovic

Tрудећи се да наше научне великане отргне од заборава, Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитет у Крагујевцу, после скупова посвећених академицима Драгославу Срејовићу и Војиславу Ђурићу, организовао је округли сто о животу и раду академика Петра С. Јовановића.

Повод за скуп под називом „Истраживач у географији – прегалац у друштву” била је 120. годишњица рођења научника који је рођен у оближњој Добрачи, а гимназију завршио у Крагујевцу.

Скуп је отворен цитатом из поглавља „Шумадијски варијетет” из књиге „Балканско полуострво и Јужнословенске земље” Јована Цвијића, који је био Јовановићев професор и ментор.

Спречен смртним случајем да одржи поздравну беседу, академик Димитрије Стефановић, генерални секретар САНУ, послао је поздравну реч која је прочитана на отварању скупа.

„Значајан је поднаслов скупа ‘Истраживач у географији – прега- лац у друштву’. Тај поднаслов се односи на све нас који проучавамо различите области науке и уметности. Није мање важно да истакнемо колико су нам данас потребни прегаоци у друштву. Мада ово можда звучи симболично, желим да вас уверим да је прегалачки допринос сваког појединца веома значајан за општи бољитак друштва”, поручио је Стефановић, не пропустивши прилику да похвали иницијативу овдашњег Центра САНУ који одржава скупове посвећене значајним научницима.

Оно што недостаје данашњој Србији

Скуп је поздравио и Слободан Арсенијевић, ректор крагујевачког Универзитета. Он је препустио другима да говоре о Јовановићевом животу и научном раду, али је зато изузетно надахнуто, скоро попут Цвијића, беседио о научниковом завичају – обронцима планине Рудник, који је у прошлости изнедрио многе знамените Србе. По Арсенијевићевим речима, у том делу земље нестала је средњовековна и настала модерна Србија.

– Падине Рудника, са којих је потекао и академик Јовановић, рађале су интелектуалце и људе који су тежили ка знаменитим научним и културним вредностима. Тај крај је данас запуштен, пуст, а људи таквог кова и особина баш недостају данашњој Србији, закључио је ректор, који је пореклом из Добраче. Скуп је званично, као руководилац Центра, отворио академик Иван Гутман, а потом професор др. Верка Јовановић са Универзитета „Сингидуним“ предочила „Животопис академика Петра С. Јовановића“.

Кроз његов жи- вотни и професи- онални пут од До- браче, Крагујевца, Београда, Рима, Фиренце, Париза, па опет Београда, Скопља и поново Београда, сем познатих биографских одредница Верка Јовановић је учеснике скупа и заинтересоване за животопис славног земљака упознала и са занимљивим детаљима. То су Јовановићево учешће у елитној јединици српске војске, „Ђачком батаљону” – познатијем као „1.300 каплара”, суплентство у Другој београдској гимназији из периода пре него што је постао Цвијићев асистент, „скопски период” у његовом животу и раду који је трајао од 1922. до 1941. године.

jovanovic na solunskom frontu

– Био је то најбољи научни период у Јовановићевој каријери. По Цвијићевом налогу на скопском факултету основао је Катедру за географију, али се предано бавио и теренским истраживањима, истакла је др. Јовановић, додавши да је академик Јовановић течно говорио италијански и француски језик, а служио се немачким, енглеским и руским.

По њој, сам назив скупа – „Прегалац у друштву” најочигледнији је баш у периоду када је основао Географски институт и стигао да постане, 1936. године, и градоначелник Скопља, покрене изградњу прве хидроелектране „Матка” и изгради први прави стадион „Скопска” у данашњој Македонији.

Бугарски окупатори су га протерали из Скопља у мају 1941. године, а почетком наредне Недићеве власти су га као неподобног интелектуалца пензионисале.

Постигао крупне научне резултате

Међутим, већ 1946. године Јовановић постаје дописни члан Академије и то, по речима Верке Јовановић, предложен од стране таквих научних имена као што су Милутин Миланковић и Иван Ђаја. У предлогу за избор је писало:

„Петар С. Јовановић је изабрао правац своје делатности већ у докторској тези која је посвећена геоморфолошком проучавању околине Београда и која служе на тај начин као допуна и прецизирање проматрања и идеја његова учитеља Јована Цвијића. Петар С. Јовановић је успео да издвоји у околини Београда нове фазе спуштања нивоа старих језера, да тачније обележи обалске клифове и везу између појединих фаза спуштања језерског нивоа и много допринео детаљнијем геоморфолошком познавању београдског тла. Петар С. Јовановић придржава се геоморфолошких праваца и у познијим радовима. Нарочито много је учинио за познавање Скопске котлине, околних места и Јужне Србије уопште. За време својих геоморфолошких студија г. Јовановић је обраћао нарочиту пажњу проучавању фосилних речних и језерских тераса и на профиле река. Материјал који је он прикупио у овом правцу довео је њега до нових метода за проучавање облика и нарочито за утврђење појединих уздужних речних профила, које је он изнео у свом опширном делу „Уздужни речни профили”. Сматрајући да је г. Петар С. Јовановић уложио у своју научну делатност огроман труд и постигао крупне научне резултате, част нам је једногласно предложити г. Петра С. Јовановића за дописног члана Српске краљевске академије”, стоји у образложењу које је написао академик Владимир Ласкарев генералном секретару Академије природних наука.

Када и Јовановић у Академију су  изабрани и угледни српски научници, математичар Радивој Кашанин и физичар Павле Савић.

Један од ретких савременика, учесник скупа професор др Раденко Лазаревић (Јовановићев студент прве генерације са послератног Филозофског факултета у Београду), са пуно поштовања и љубави је причао доживљаје са теренских истраживања у Шумадији којима је руководио његов професор, којег је „прерана смрт отргла са научно-истраживачке сцене”.

Лазаревић је покренуо и иницијативу да се Петру Јовановићу подигне споменик, било у родној Добрачи, Крагујевцу, у којем се школовао и где његов портрет и данас стоји међу најугледнијим ученицима ове школе, или у Београду, у којем је радио и преминуо.

Са делом научног опуса академика Јовановића, поготово његовој „љубави ка абразији” и „корифејством у новом правцу размишљања у красу”, упознао нас је професор др Предраг Манојловић са београдског Географског факултета у свом раду под називом „Научни опус академика Петра С. Јовановића – од морфохидрогенезе до квантитативне геоморфологије”, истакавши да су српски научници дуго били под утицајем „еминенције Јована Цвијића”, а да је Јовановић успео да надгради свога учитеља и ментора којег је дубоко поштовао и уважавао.

О академику Јовановићу као првом управнику Географског института САНУ говорио је др Мирчета Вемић, истакавши да је за оснивање овакве институције, која на Јовановићевим постулатима из 1947. године послује и постоји и данас, био велики интелектуални и практични организациони подвиг, а да ју је Јовановић, због свог великог искуства не само на научном, него и друштвеном пољу, основао невероватно „лако и рутински”. У то доба, истакао је Вемић, Јовановић је сачинио прву прегледну геоморфолошку карту Југославије и
покренуо научне едиције и издања монографије и зборнике радова по којима је ова институција и данас препознатљива.

Не брисати из колективног сећања

За магистра Марка В. Милошевића рад академика Јовановића био је инспиративан када је као студент 1998. године у њему нашао реч „која их је спојила” – урвина. У свом раду под називом „Теоријско-методолошки оквир истраживача рељефа Шумадије Петра С. Јовановића” он је истакао три најзначајнија принципа рада академика, а то су: дијалог (водио је често писане полемике са колегама у на- учним часописима), антидогматизам и актуелизам.

Какав је научник и истраживач био Петар Јовановић магистар Ми- лошевић је илустровао примером да је напредовањем других научних дисциплина, после пуне три деценије написао нови рад, у којем је побио неке дотадашње тезе из сопствене докторске дисертације.

Професор емеритус Стеван Станковић, председник Српског географског друштва, није присуствовао скупу, али је приложио рад на тему „Петар Јовановић и Српско географско друштво” који ће ући у научни зборник о овом скупу, а чији ће уредник, по предлогу професора Гутмана, бити Верка Јовановић. Зборник ће овдашњи Центар САНУ објавити, „чим смогне снаге”.

У завршној речи првог дела скупа руководилац Центра САНУ Иван Гутман нагласио је важност оваквих разговора који имају за циљ да отргну од заборава живот и дело великих научника који су „потпуно избрисани из колективног сећања”, не само обичних људи, већ и сопствених млађих колега.

– Нико данас више не зна за такве људе. Србија има ружан обичај да заборавља своје научне великане. Други народни нису баш тако и толико „заборавни”, па се труде да сачувају све оно што су изнедрили њихови велики људи. Време је да и ми тај „обичај” исправимо, закључио је Гутман.

Скуп посвећен раду академика Петра С. Јовановића, попут оних ранијих о Срејовићу и Ђурићу сигурно су један од начина којим ће се то постићи.

БИОГРАФИЈА АКАДЕМИКА ПЕТРА С. ЈОВАНОВИЋА

Оснивач и доживотни председник Географског института

Петар Јовановић рођен је у Добрачи 10. марта 1893. године. Основну школу учио је у Рамаћи и Добрачи, а Гимназију је похађао у Крагујевцу.

Уписао се на Филозофски факултет у Београду 1912. године, али је прекинуо студирање због учешћа у Балканским и Првом светском рату, у којима је стекао чин официра. Након демобилисања 1918. године ,наставио је студирање у Риму, Фиренци и Паризу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на одсеку за Физичку географију 1920. године. Радио је као асистент једног од највећих српских научника Јована Цвијића, а 1923. године докторирао је са темом „Прибрежни језерски рељеф београдске околине”. Наставио је рад на Филозофском факултету у Скопљу, где је напредовао до звања редовног професора 1932. године.

Од ослобођења 1944. године радио је као редовни професор географије на Филозофском факултету у Београду. Оставио је научно дело далекосежног значаја за развој геоморфологије и своје научне резултате објавио је у више десетина монографија и научних радова на српском и француском језику.

Изабран је за дописног члана САНУ 1946. године, а након две године и за редовног. Од 1948. до 1957. годи- не обављао је функцију генералног секретара Академије.

Учествовао је у оснивању Народног универзитета и био његов дугогодишњи председник. У Скопљу је основао Географску катедру, Географски институт и био један од уредника „Гласника Скопског научног друштва”. Био је градоначелник Скопља и учесник делегације експерата Федеративне Народне Републике Југославије на заседању министара спољних послова у Лондону 1945. и на конференцији мира у Паризу 1946. године.

У Београду је основао Географски институт и био његов доживотни управник. Био је председник Туристичког савеза и оснивач и председник Планинарског друштва „Јован Цвијић” у Београду.

Преминуо је 15. новембра 1957. године у Београду, где је и сахрањен.

Избор: крагујевачке.рс

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар