Из пера једног Калдрмаша – БАЈКА

.. Некада, давно, иза седам брда, седам гора и седам мора живела је једна земља, премала да буде

.. Некада, давно, иза седам брда, седам гора и седам мора живела је једна земља, премала да буде велика, а превелика да буде мала. Када би требало нешто да се пита, сматрали су је малом, али када би се неко о њу саплитао – мало морген, Миле, била би велика. И диспропорционално (не)писмена.

С ким си, такав си – кажу. Тако и ова земља. Постаде наопака и инаџијска, а то све због комшилука, жи’ми ти!

Јер, са севера биле неке комшије, боже ме сачувај; неке барабе и преваранти, заузели свету столицу, а пишкили чучећи !!! Тек касније су то открили, па сад један другог, ДиЗвИнЕш, вуку за кривак увек кад се смењују. То уче и дечаке …

А са југа – туга! Заљубљиви оријенталци што се изувају у возу и носе кроксице на чарапе у посластичарници чије је име исписано ћирилицом. Размножавају се као оне црвено-црне бубе што их има на стадионима. Они праве децу у три, четири жене, па после вишак деце побију …

mapa srbijeИ хтела, не хтела, ова земља најеба: газили је, палили, освајали … петсто година пљачкали … и пустали је да побеђује увек кад би сви изгинули.

Гледајући хохштаплерај из комшилука и ова земља постаде наопака, па турског вазала опева као јунака, српског витеза као издајника, аустроугарског каплара као највећег сина, а пуковника са Сорбоне као изрода.

То ти је, Миле, у бројкама: косовски бој – двеста ‘иљада душа, два балканска и први светски рат – милион и двеста ‘иљада душа, други светски рат, још шесто ‘иљада душа … цирка два милиона душа, да не ситничаримо са овим из последњих, малих ратиЋА.

Али, једног дана се појави ДивЈунак, прави представник земље: надркан, сујетан, агресиван, лаком … и кад изгуби, он победи. И јебе мајку свима. Спреман да брани став и када га нема, до последњег поданика!

Земља је добила ВОЂУ, напокон! Вођа је дошао на коњу, жвалавом, пицоустом коњу! Коњ није као у старом Риму постављен за сенатора, неееее, вођа је био паметнији, дао му је министарство информисања … што да не, млад коњ има времена за напредак, за почетак му је доста да отима опрему новинарима, онима што лају, а оне фине, лепе новинарке … па њих може да жени …

Вођа је из неке лијеве реке доитао пјехе, и за разлику од коња, чистог НБГД грла, одабрао дом тамо где је ‘душа’ земље. По предању, то је јужније од Ушћа, на месту где је некада давно један књаз питао локални живаљ чиме да их награди за херојство у борби са јужњацима: „‘оћете да зидамо школу или затвор?“ – ЗАТВОР, повикаше сељаци у глас, “ да нам деца не иду далеко од куће „. Беше ту и један домаћин, поклони им земљу, 18 ‘ектара, као симбол на 18 убода ножем 18 Турака који силоваше и убише његову 18огодишњу ћерку. Данас, у Забели кључари 18 пута лупају у металне цеви, зову на активности.

Вођи је то изгледало КУЛ, то му је рекла и жена!

Вођа, једног лепог дана лета господњег ’92. узјаха жвалавог, пицоустог коња, и одјаха на бели двор! Решио је да направи нову земљу, бољу, јачу, црвенију … црњу! И направи је ——- С Р Ј !!!

Позвао је и шест добрих вила, да је целовају, али … јбг … заборави на седму вилу, стару али зајебану!

У сред прославе, док су виле ређале лепе жеље, долете на метли седма, стара и зајебана вештица и баци чини: “ ОВО ЋЕ СЕ НОВОРОЂЕНЧЕ УБОСТИ НА ВРЕТЕНО НА СВОЈЕ ПУНОЛЕТСТВО И СПАВАЋЕ СТО ГОДИНА “ … и од(лет)е …

Вођа нареди да се у земљи спале све ПРЕССлице и вретена и сви на то заборавише.

Много година касније, земља је порасла, осамосталила се у међувремену, па једног дана заборавивши на свој усуд, налете на стару вештицу, прерушену у вилу са цветом у коси и не размишљајући дотакну вретено.

ЗЕМЉА ЗАСПА СТОГОДИШЊИМ СНОМ, СВИ У ЗЕМЉИ ЗАСПАШЕ … ЗЕМЉУ ПРЕКРИ ТРЊЕ И РУЖЕ,ТРНОВЕ РУЖИЦЕ!

Сто година нико није ушао, није могао од трња, а онда је једног дана дошао КОЊ! Без принца, без витеза, без вође, Вођа се вратио под своју липу, авионом, преко Холандије, 18 људи га је испратило …

КОЊ, жвалави, пицоусти дохвати ЗАРЂАЛУ КАШИКУ, расчисти трње и угледа заспалу земљу. Пољуби је жвалавим устима са све херпесом и она оживи! Поданици нису, још спавају. КОЊ каже још две године, али БАЈКА не каже тако … КОЊ мисли: две по две по две … сто!

Можда ова земља зајебе и бајку, па КОЊ пре тога заврши у Забели, да слуша 18 звекета цевки, можда се поданици пробуде. Верујем да је ово само ружан сан из кога ћемо се пробудити. Наша бајка је другачија, y њој ћемо радити оно што волимо и од тога ћемо пристојно живети … до краја живота!

Ненад Максимовић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

4 коментара на “Из пера једног Калдрмаша – БАЈКА

Оставите коментар