Из пера једног Калдрмаша – кратке и занимљиве приче – Био некад један 1.Мај

1. МАЈ , јел се то слави или се протестује!? Јел' комунистички или капиталистички!? Да ли је то

1. МАЈ , јел се то слави или се протестује!? Јел’ комунистички или капиталистички!? Да ли је то католички ст. Јосип радник или сатанистичка Валпургијска ноћ? А, е’ се важи само у Београду на води, или можемо и ми Шумадинци са Лепенице!?
Кеве ми, то би било лачо, ја одувек гајим култ првомајског уранка, јер сам давних неких година прву целу ноћ провео у граду до зоре, без да ми кева оплаве дупе… „ако, жими, иди, сва су деца изашла… и бежи ‘де су пијани и немој се каљаш…“
Кренули би џумле са Пиваре предвече, после пива у „Рујној зори“, покривили пар ретровизора у „Вишњићевој“ и пукли фрижидер са сладоледом иза „Атекса“. Ту, испред „робњака“ би се скупили „сељаци“ па смо спајали столове у башти „Коране“ сви ми из круга школа Радоје – Милутин – Светозар. Свирали су на бини сви који су макар једном у животу дотакли гитару. Ми смо разумели само Трнду, тај је рођен са даром, а из нашег је „круга“.
Око 10, „мађарица“ у „Милошу“, па правац Шумарице, кроз велики парк, уз све чари детињства, од којих су ми најдраже шорка. Тучеш се са не знам ким, због не знам чега, а ватромет ти чаробни светлуца на небу, док ти пандури у патроли заваљују шамаре јер брукаш родитеље које познају. Прелепо!
Затим качамак, па на језеро, купање ако ниси цава, па назад кроз Шумарице.
Ретровизор нисам искривио ни један већ одавно, „мађарицу“ више не служе у „Милошу“, а за сладолед имам наследника. Они „ишамарани“ одавно су по „Европама“ па дођу овде за 1. Мај. Ретровизор њиховог аута вреди као моја цела плата, у Шумаричком језеру се не купају због „чистоће“, свирке не гледају испред „робњака“… каже ми човек да иде на Азурну обалу летос, а U2 баш ових дана свира на „Аlianz“ арени. Качамак му се баш и не једе…
Јбг, ‘ ајмо на прасетину! То, луткооооооо!!! Па јел одмор, или није!?
Сељачки ауто од 60 сома € пишти јер нисам везао појас, пикслу нема јер се не пуши, а ни цигаре нема јер су 5 € кутија тамо. Пред кафаном се паркира сам, помоћу серво управљача, скенера и сензора за близину. Мислим се, нешто, лако је њему кад ради 8 сати, шта ћемо ми што радимо по сат, два? И то ко има посао…
Печење је већ отклонило благу нелагоду, види се да је уље у фритези газда кафане скоро променио. Због ових гастербајтера сад често мења, на сваких 7,8 дана, а кад они оду на 15! И лепиња је свежа, мени увек дају бајату, али чувану у најлон кеси. Салата је, такође први пут сад изнета.
Ако би се заракијали па почели о животу, час би се и потукли, као некад у парку, али нећемо, јер би мурија, уместо шамара као некад, њему данас узела „сошку“, па он не инсистира на причи. Ја, такође, јер неко треба ово и да плати! Није фрка, он ће, и онако није више од 150 €.
Дошао је, мој драги пријатељ из детињства да нас неколико одведе у Немачку, клинцу на светковину, да нас угости 10 дана, одвезе, врати… Нисам могао. Не због лове, не бих евро нигде платио, знам, већ због тога што за тих десет дана стижу телефонски, кредитни и још по неки рачун, не смем да не радим! Ни дан!
Ујутру, на 1. Мај, послаћу мом другу смс честитку, сести у свог голфа који не пишти кад се не вежем и отићи на посао, радићу три сата, можда мало више…
То, луткооооооо!!! А вечерас можда мало процуњам до „робњака“, можда буде нека свирка…  штета што неће да свира Трнда, ми смо само њега разумели, тај је рођен са даром, а из нашег је „круга“…
Срећан вам 1. Мај, Међународни празник рада од 8 сати, ко има посао…

                                                                                                                                                      Ненад Максимовић Кеза 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар