Из пера једног Калдрмаша – кратке и занимљиве приче – Ђурђевдан је а ја нисам…

Ево, да питамо овог Максимовића, он то прати у копњутора... Је ли, бато...

– ЕДЕРЛЕЗИ, ПЕРХАНЕЕЕЕЕ, ава кари! ЧЕ ДА СТАНЕ, ВАЉДА… до џурџевдана. А лажу, дабогда думрем, ћеркице ми Вијолете, да киша кружи око Крагујевца! Ево, да питамо овог Максимовића, он то прати у копњутора… Је ли, бато…

До… ђурђевдана стаје, гледао сам прогнозу. Ваљда ће онај одозго да нас погледа и пусти нам дугу на дан града, кад већ ватромета неће бити. Па толике смо му крстове по граду дигли, а он нас зајебава, точи нам кишу, досадну као сељачко коло; два дана пада, па један у месту, па један назад, па опет два дана пада…
Причао мени деда да на ђурђевдан ‘ајдуци напуштају јатаке па беже у шуму, да се цепају са султаном Халитом Ергенчом. А женама буде мило, па плету венце. Тада су над градом летели Крагуји, а посред града је текла „цица мица што је зову Лепеница… ти – на – на – на – ни – ну – ни – ну… а општина Крагујевац!“
А општина Крагујевац и данас је јатак ‘ајдуци, што су побегли из шуме, да се цепају са сулејманом Ацом Вучићем. Крагуји су одлетели, а венчиће од ђурђевског цвећа плету још само наши цигани из Лицике и пале ватре, како је и обичај. Цице мице висе на ауто путу поред Лепенице, крагујевачком блајв џоб Мегатренд универзитету!
И СВИ ИМАМО ПО КРСТ ! МАШАЛА !

Ми код поште, цигани у колонији, цице мице на ауто путу! Па сви можемо славимо да 6. мај – дан града! Ево, још киша да стане и појави се дуга, шта нам више треба!? Да певамо умемо и сами, џаба, ови до сада су узели последњи динар из градске касе. А и нису нешто бог зна како певали; онај што му презиме као да је рођен на светог Георгија… „хеј ти, реци ко смо ми, ми нисмо ми, а ти ниси ти, жено без имена…“ Ма, немој!
Штета што немамо лову, можда само за оног Бреговића, све му дали на гомилу оног ђурђевдана кад је певао „сао рома бабо даје, сао рома одаје…“ А требало је те паре да му поделе на два дела, сад би имали да га закити да нам пева, има он једну јако лепу песму, не знам тачно, али мислим да иде:
„… Еј, овде коме не порасту зуби,
еее, кукала му мати,
овде никад неће (не знам реч) наћи,
ко не научи урлатииииииииииии…“
И немој неко да би тражио још и јагње!? Што би рек’о мој деда, „ниси ђаво, да ти мало“!

– Е , БАТО, ЋЕРКИЦЕ  МИ ВИЈОЛЕТЕ, НИШТА ТЕ ЈА НЕ РАЗУМЕМ, ДАБОГДА ДУМРЕМ, НЕГО, НЕМОЈ СЕ СЕКИРАШ, СВРАТИ ТИ КОД ТВОГ ДРУГА У ЛИЦИКУ НА ЈАГЊЕТИНУ, МОЈА ДОБРИЛА СПРЕМА ЗА МЕДАЉУ… ПА ДА ПЕВАМО И ЗА ДАН ГРАДА И ЗА ЕДЕРЛЕЗИ…

Ненад Максимовић Кеза

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар