Из пера једног Калдрмаша – кратке и занимљиве приче – Хала Језеро

Хала "ЈЕЗЕРО" монументално здање Лепеничког булевара и заштитни знак града Крагујевца рецидив је социјалистичког "срце оће, а дупе

– Знаш ли драга ону шљиву ранку, где смо некад били на састанку?
– Знадем, драги, како не би знала, име сам ти спрејом на хали „ЈЕЗЕРО“ исписала!
Хала „ЈЕЗЕРО“ монументално здање Лепеничког булевара и заштитни знак града Крагујевца рецидив је социјалистичког „срце оће, а дупе клокоће“!  Устала, постала и за дивно чудо – опстала у земљи у којој и најбоље идеје остану мртво слово на папиру кад их разни лелемуд прераде, дораде, финансирају, пласирају и ко зна шта још дирају…
Хала „ЈЕЗЕРО“ родила се у паметним главама наших дебелих другова, сада давних, седамдесетих година пре нове ере (читај Слобе), када су схватили да ће им деца бити, такође дебела и тиме подложнија батинама од стране Пивараца, Фонтанаца, Колонаца и других радничких синова који немају где да се лоптају после школе. Бриљантно су осмислили спортски скадар на Бојани и ангажовали, тада чувеног архитекту Др Верољуба Атанасијевића. Велики неимар, волео је то и сам одабрао, име није могао, дао му је кум!
– Другови, почаствован сам што сте ми указали поверење, које ћу оправдати. Имам визију, за ванвременски пројекат, треба ми 6 месеци за избор локације, толико и за нацрт, око 800.000.000.000 динара, 20 чиновника и двеста радника и за две године би то заврш…
– Друже, нису ово жеље, честитке и поздрави, ми смо озбиљни; ено ти она рупа поред језера на Бубњу, узми оне из „Ратка Митровића“, дамо ти 200.000.000.000 и за пола године да то отварамо. Мис’им, ако не можеш ти… него, јел си ти добије стан скорије…
Радови су трајали увелико, када су почеле да зајебавају подземне воде, испумпавала су се оне као и лова из касице. Претешка кровна конструкција условила је градитеље да трибине пењу стрмо у вис, како би смањили размак толико да могу да поднесу кров. Једном стављено – бежи, не дирај више ништа! Не џарај мечку! Ионако су трошкови вишеструко премашили планиране.
1978. године отворена је хала „ЈЕЗЕРО“, архитектонски промашај века по мишљењу струке и омиљена кућа спорта по мишљењу Крагујевчана. Отворили је чика Чеда Радовић, очух мог друга Ђиђе и чика Бора Петровић, отац моје другарице Ане. Били ту још неки, а био је и неки гост из Кумровеца!
Први су се лоптала кошаркаши Југопластике и Радничког. Касније и сви други. Ту почиње историја, град је заволео своју халу „ЈЕЗЕРО“, која никада није добила све употребне дозволе. Сива и суморна, а унутра жива и весела, стоји већ, скоро четири деценије, бомбардовање је претрпела у комаду, беспарицу и беду. Тутњава патика је одржавала до данас, као замена за новац којим би се квалитетно одржавала. Та хала много чега нема, само душу има. И срце, онда кад треба.
А треба онда када наши кошаркаши, одбојкаши, рукометаши и ‘ ће ‘ дочекују фаворизоване госте из великог града па их побеђују, а они ломе столице, док их полиција чува, да се не повреде, између себе.
Шта, нисте разумели!? Па између себе, навијачи црвеног или црног близанца. Они долазе са више страна; из Бреснице 4, са Ћаве, из Београда из Ердеч… И ломе, увек они! Али, пусти то…
А, е ‘ знаш да сам и ја једном, кад сам био клинац, спрејом исписао име симпатије на зиду хале „ЈЕЗЕРО“!? Кеве ми! Па морао сам, јер је она ишла редовно на концерте који су се одржавали у хали; Бајага и инструктори, Бијело дугме, Рибља чорба, Парни ваљак… ма, нема ко није ту свирао! Него, зајеб’о сам се, па исписао „Милица“ са оне стране где је ресторан „ЈЕЗЕРО“, могла је то да види тек кад је одрасла, па ишла на клопу и да слуша музику. Нема везе, ионако ме није примећивала тада. Нисам имао среће као онај са почетка приче, сигурно је бузга слушао Лукаса у хали, па истрчао да испише:
– Знаш ли драга ону шљиву ранку, где смо некад били на састанку?
– Знадем, драги, како не бих знала, име сам ти спрејом на хали „ЈЕЗЕРО“ исписала!

Ненад Максимовић Кеза

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар