Из пера једног Калдрмаша – Опет плаче, ал’ сад од среће

Премијера у КСТ за крај позоришне сезоне 2015/16 …добар дан, добар дан… здраво, ‘ајмо, здраво… ‘ае, бре, ‘АЈДЕЕЕ,

Премијера у КСТ за крај позоришне сезоне 2015/16

…добар дан, добар дан… здраво, ‘ајмо, здраво… ‘ае, бре, ‘АЈДЕЕЕ, СРЕДИНА ПОЂИ ЈОШ НАПРЕД…
Ма, јок, жими, шалим се ја, седи ту где си, па да вам испричам нове аброве, а имам и пар ексклузива, или, што би рекли ‘у новине’ – сензације!
Од аброва имам ову посету Пинг-Понга, путем свиле, преко седам гора и седам мора, право на мангале и веселу машину у Ба Јче Тинy (на кинеском). Нека их, жими…
Али ми, Калдрмаши, који смо на дијети по националној стратегији, нећемо о томе; ми ћемо о софистицираним стварима и лепим културним догађајима којих још увек има:
Књажевско српски театар, за који у овом, малочас наведеном ‘граду’ шаолинског имена, нема овала са врућим клемпом, најупорније ради и по врућини, са вером да бисери неће завршити у каљузи свеопштег безнађа. Зато, о дивним људима, које слово…

Пред завршетак позоришне сезоне, по цифрама, успешне, ради се пуном паром, гостовања, награде… извођења… а сада и премијера: ‘ОПЕТ ПЛАЧЕ, АЛ’ САД ОД СРЕЋЕ’ – комада који би требало сврстати у жанр комедије, да не оставља горак укус наше свеопште малограђанштине.
Режију потписује ДРАГАН ЈАКОВЉЕВИЋ, према тексту Новице Савића, обично-необичног писца.
Новица је јако успешан писац чија је скромност диспропорцијална јачини његових дела; већина тих дела побеђивала је на разним анонимним конкурсима, без икакве жеље за саморекламерством, а написао је много драма које су радили наши највећи редитељи. Преко двадесет драма изведених на даскама театра, осам на филму, шездесет радио драма, три збирке приповедака, стотинак необјављених дела… мало ли је !?

Режисер Драган Јаковљевић препознао је тренутак у којем деца оних који су опанак заменили шими ципелом, тај исти опанак навлаче поново, да нам малограђанштина не исчезне као чаролија, па не д’о бог да постанемо нормалнији. И упаковао га као комедију, да нам се не врати жустро, као нека клетва, већ лагано, као Deja-vu. Јер, код нас грађанска свест није рецидив искуства које носи време.

А прича је одлична, петоро људи започиње разговор у чекаоници жележничке станице провинцијске варошице; случајно, ту ће се наћи дама из великог града, Оливера (Исидора Рајковић), провинцијски ђилкош Муниша (Иван Видосављевић), неинтелигентни пандур Радоје (Здравко Малетић), врцкаста билетарка Драгиња (Сања Матејић), горштак Радојко (Драган Стокић) и варошки музикант (Драгослав Танасковић Трнда).

Уз свесрпско, да се (не)зна ко кога… откривају се све тајне мале средине, на један начин потпуно неконвенционалан, али код нас тако нормалан.

И поред добре приче, ипак ‘пуцам’ на глумце, маестрално су одиграли, па искрено препоручујем да погледате како Исидора успева да у комедији сат ипо плаче, како Здравко има прецизну меру пандурске ‘мудрости’, Ивановог Мунишу, кицоша и паламуду који слуша тату иако се три пута женио… Сању, која зна чиме се добија на пажњи, или Гагу, горштака од метар и жеље да порасте.

Премијера ОПЕТ ПЛАЧЕ, АЛ’ САД ОД СРЕЋЕ биће у уторак, 21. у 20 часова на великој сцени КСТ, а још три извођења следе у наредних пет дана.

Ваља доћи и напунити салу, да би јасно видели о каквој се малограђанштини ради, неће бити тешко, јер прва два реда намењена ‘истакнутин градским чиниоцима’ обично остану празна, а поклон карте на билетарници неискоришћене. Остали ће доћи и купити карте за мање добра места. И уживаће, потписујем.

…А ево, јавља ТВ да нам оде Пинг-Понг! Ако, доста је и био, три дана – к’о на Ивковој слави! Уби ме ако му се не смучи у путу!

…здраво, здраво… добро вече, ‘ајмо средина мало напред…

 

Ненад Максимовић,    фото: Зоран Петровић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар