Из пера једног Калдрмаша – ПА НАШИ СМО, ВАЉДА!?

... С В Е Т Л А Н А А А ! Ево их иду кумови, видео сам

Слава… С В Е Т Л А Н А А А ! Ево их иду кумови, видео сам кроз прозор … е, сад би те избацио кроз прозор … како, ‘што !? Јел сам ти лепо говорио, ‘ајмо на бабине, да им видимо унука, а ти све данас-сутра и прође скоро година ! Ево, сад носе и бебу, повели је намерно, ЗиНаТ !

…. ООО, куме, па ‘де си бре, јебем му живот, па к’о из Сибира ДиДеШ !? Ајде, ајде, добро ти мени дошао !

…. ООО, кумо, па ‘де си бре, сто година, ајде, не мораш да се изуваш, дај капут … АУУ, кумо, што изгледаш ! Види се да те овај мој кум пази, ако, тако и треба !

… ЕЕЕ, кумић, па ‘де си бре, види га колики порас’о, а кумић ? ‘Де је куре, ‘де је куре … је ли, јел има мало ‘оно’, твој отац и ја кад смо били као ти … уф, свака била наша ! А старији брат није дош’о, отиш’о код таште на славу !? Баш ми жао, али, добро, довели сте дете, не могу да ти опишем колико ми је драго !

… С В Е Т Л А Н А А А ! Да видиш бебу, гили, гили … виру, виру … ‘Ајде, за астал …

… Куме, кумо, ‘ај по ракију, да видите каква је, четири језика говори и пети замуцкује ! Узео сам од једног комшије што има плац на Бешњаји, тамо пече, нема грам шећера ! Чиста к’о сунце ! Сад ћу ја да вас ставим да седнете, само да организујем … Значи, ова два места за Мирка и Раду, до њих Столе и она његова, па тетка и теча, па Синиша и Снежа комшије, доле баба … са друге стране Ђоле и Рака, моје колеге, па онај глупи Светланин брат и жена, овде може кумић, па моји таст и ташта, па ујка Лаза и Јока, па синовац Жељко … чек’, чек’, фали једно место … ништа,кумић, ајде ти за сто са децом, тамо ти је лепше …

… А, куме, каква је ракија ? С В Е Т Л А Н А А А ! Дај бре тацне за коске … Куме, сад да пробаш шарана, одимио ми човек, свака му част ! Тај се разбије од пара за светог Николу, алал му вера ! Пробај какав је, да се усереш ! С В Е Т Л А Н А А А ! Дај те тацне ! Ја се извињавам, само на кратко морам да вас подигнем, да прођем да сипам баби, не може сама, а ништа и не чује …

… БАБА, ДА ТИ СИПАМ ЧОРБУ ? А, БАБА, ЈЕЛ ‘ОЋЕШ ? ЧОРБА, ЧОРБА, РИБЉА, НЕМА КОСКЕ, ОЧИСТИЛА СВЕТЛАНА. А СЛАНА ТОРТА, ЈЕЛ ОЋЕШ ? АХА, ТЕБИ, ЈЕСТЕ … ТЕБИ БРЕ, СИПАО САМ ДЕЦИ … ИМА, ИМА И ЗА ДЕЦУ ! КОООО ??? НИЈЕ ЗА ДЕДУ, НИЈЕ ОН ОВДЕ … УМРО, ЈЕСТЕ, УМРО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ, ЈЕДИ ТИ, ЈЕДИ …

… С В Е Т Л А Н А А А ! ТАЦНЕ, БРЕ, уф, јебем ти сунце, све морам сам … сад ћу ја …

… Еј, Светлана, изађи бре из те кухиње мало, где журиш ? А да видиш кума, мајке му га, два шарана поједе, а лепо сам ставио свима по један, па после ослић, ко ‘оће. И пије пиво, а увек пио вино. Ух, па јебаћу ја њега за светог Јована, једва чекам ! ‘Де је онај твој клипан, пошаљи га у продавницу за пиво … АХА, ево га. Дођи овамо, ајде ДиДеШ у продавницу да купиш пиво, кажи, ћале ће сутра да плати. Узми шест, ма узми десет, сад и онај твој глупи ујак почео да пије пиво, јебо га ко му дао диплому машинског факултета кад ништа не зна ! БРЖЕ бре, па сутра гледај концерт Аце Лукаса, оног дрогераша.

Светлана, овај бре шунтав на твоје, уместо да гледа Цецу, он гледа Лукаса ? Подсети ме сутра да му подигнем рукаве, да видим да се не дрогира …

Одо’ ја код гостију, имам и ја душу … ооо, кумо, ‘оћеш мало код Светлане, овде у кухињу, ајде …

– Е, Светлана, кумо, баш си лепо спремила ! И све на време. Ја мало да дођем ту код тебе, ови мушкарци се заракијаше, у буре да их метнеш – суви ће да изађу ! Него, да те питам, како правиш ону слану торту, много је лепа, ја имам неки рецепт од јетрве, ал’ ми некако много сува ! Те торте моја покојна мајка много лепо месила, а ја нисам ни учила од ње, мислила сам да ће да живи довека. А од моје сестре ћерка лепо прави, научила од баке, али ја јој кажем, Славице, прво школа, па све остало ! А не да прођеш као ћерка од моје заове, она напустила школу и удала се млада и родила дете. После је тај оставио, алиментацију не да, па она сад ради и мучи се у једну рибарницу … Него, никако да те питам, ти ми онда поче причаш о оном твом ујаку из Босне, ево, сва се најежих одма’, шта му се десило са том женом ? Па прекидосмо кад се онај мој човек напио па повраћао у каду и пишао у лавабо … Жив ме резил појео … Дај да мало ја перем те судове … па, НАШИ СМО, ВАЉДА !?

Пише: Ненад Максимовић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар