Из пера једног Калдрмаша – посвећено Радовану Шаренцу

Верујем да је ружа ветрова управо ту, на дну Карађорђеве, баш изнад 'старе Србије', гле ироније! Одувала је

Верујем да је ружа ветрова управо ту, на дну Карађорђеве, баш изнад ‘старе Србије’, гле ироније! Одувала је све те године кроз које сам протрчао и покрила маглом сваку наду да ми је небо граница. Ваљда зато што година нема име, него број, нисам је ни упамтио, али се сећам неког новембра, тако му је име, када сам ‘емовере’ продао за ‘рацио’. Било је то негде око пете, шесте туре пића.
Шта је, дебели, ква-ква, ‘оћеш да уђеш са друге стране, ал’ не можеш да постигнеш брзину!? Добро, ‘ајде, ал’ ће се зајебеш, кад једном изађеш из винкле, никад више не можеш назад!
Тако ми рече Радован Шаренац – Шаре…  А Шаре је био један од ретких који је тачно знао шта прича!
– Види, дебели, овде су сви ‘ван’… Видиш овај сто, па оног дебелог Јефту, е, тај ти је ван винкле, има лову па не гледа ‘обично’ него ‘одозго’. Па до њега газда Пека, он хоће наше паре, па гледа ‘одоздо’, одакле се секу џепови. Даље, Неша каубој, он ствари види ‘изнутра’, то је опасно зајебано! Па онда Турчин, он види ствари ‘отпозади’, има директан извештај ‘из главе’… Ови други су ‘цивили’, ко их јебе!… ‘Де је бре та водка??? Рајко, Жућко, Перовићу, К О Н О Б А Р !!! Јебем ти конобара дебелог
Од тада, моје је време постало ‘теже’. Нестале су импресије, дух колективизма и свест масе… одушевљење сам већ и заборавио. Шарета сам годинама гледао са поштовањем, али намргођен. Само би ми се насмејао.
Као разјарени хороскопски ован, ‘емовере’ сам брзо потрошио на љубав, брак… ‘другаре’… Развијао сам ‘рацио’, да будем паметнији! А пошто сваки паметан човек прво себи нађе непријатеља, тако сам урадио и ја и ‘изабрао’ себи душманина – Слободана Милошевића, лично! А он, право ђубре, олош над олошима. Озбиљан непријатељ, са мудима! Често смо се шорали, од Београда до Равне горе. Видело се да се то и њему свиђа!
Онда су дошла друга времена, мој верни непријатељ је сјебан, а ја сам постао јачи. Ал’, не лези враже;
Дошли су неки магарци, слинави и балави и жвалави, Шаре би рекао ‘дебели’. И плашљиви толико да увек иду у стаду. Крију се и чувају их органи. Никад та стока није ни прошла поред ‘старе Србије’, дефинитивно!
Они, добро сакривени, продају сва наша блага, свуда нас брукају, понижавају сиротињу, подјебавају национално достојанство, силују законе, вређају интелегенцију…
Они то раде за осмех жвалавог вође, за јефтин пилећи батак у скупштинској кантини, за флашу Џонија… За могућност да живе од нерада дају дупе, своје и своје деце. Немају образ, морал, грижу савести, ништа!
А мени су они слаб непријатељ, комотно би им јеб’о мајку, одавде до Београда, него не могу сам да их по’ватам.
Шаре више није са нама, а волео бих да јесте, да га питам зашто не могу да пронађем ортаке, да заједно најуримо ову гамад што се дочепала власти, он би ми већ нешто одговорио, а да ми се допадне!
Можда неко читајући ово пожели да заједно мењамо свет помоћу дивне, традиционалне алатке – усране мотке!
До тада, ја ћу да цепам лозу у ћошку бирцуза, јер ми је плата, ‘фала богу, пристојна и на време, а и девојка ми излази са посла баш кад ја завршим пићенце! Јер, после свих година, научио сам и ја да видим ‘иза’:
Кад омладинци по шабанским кафанчинама и телевизијама млате рукама у ритму зурли, ‘каче веш’ и цупкају са ноге на ногу, док се девојке увијају и трљају искрзаним ноктима сисе и гузице, баздећи на лук, бајате ћевапе, пиво и зној у ритму турбо хитова, кад ЏетСет и крем друштва љушти паприке по циганским сбадбама и страначким скуповима, ја видим ‘иза’ – видим да им лук из дупета вири! Видим да им је, дубоко у хабитусу, комад крмеће кртине и флајка џибре, да им је културни догађај да им дете пева на Пинку и трља се тамо где ће јој некад бити сисе, к’о права певаљка!
– Шта је, дебели, ква-ква, ‘оћеш да уђеш са друге стране, а не можеш да постигнеш брзину!? Добро, ‘ајде, ал’ ће се зајебеш, кад једном изађеш из винкле, никад више не можеш назад!
Верујем да је ружа ветрова управо ту, на дну Карађорђеве, баш изнад ‘старе Србије’, гле ироније!
-Дечко, дај још једну лозу, дуплу и велику киселу! И наплати, одма’ … сви морају да плате рачун … кад-тад!
……………………………… посвећено Радовану Шаренцу.

Ненад Максимовић Кеза

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Један коментар на “Из пера једног Калдрмаша – посвећено Радовану Шаренцу

Оставите коментар