Извори, чесме Крагујевца и околине – Немања Момчиловић

Ово што знам о чесмама сазнао сам из прича старијих и из литературе коју сам нашао у Завичајном

Ово што знам о чесмама сазнао сам из прича старијих и из литературе коју сам нашао у Завичајном фонду Народне библиотеке. У Заводу за заштиту споменика културе нису могли ништа да ми кажу, у Историјском архиву Шумадије сам добио врло оскудне информације. Да би се сазнало више, морала би да се истражи архивска грађа, а они нису могли да ме упуте на конкретну, јер ни сами не знају где би се могли пронаћи ти подаци.

Сама Шумадија није сиромашна изворима, већ су извори сиромашни водом. А највише их је на Црном врху, чији су крајњи огранци у Шумадији на потезу Жежељ – Кошутњак. Зато су извори имали изузетан значај за људе у овом делу Шумадије.

Најстарија и најпознатија крагујевачка чесма је Илина вода. Зна се да се као извор користила за време Турака пре Првог устанка. Име је добила по неком Илији, па је прави назив заправо Илијина вода, што је временом прешло у Илина, како су је звали већ средином 19. века (мада се и у литератури из 20. века још може наћи назив Илијина). Не зна се ко је он био, негде се помиње да је то неки поп Илија, негде да је локални мештанин – у сваком случају, највероватније је да је сам извор био на његовом имању или у непосредној близини. Налази се у непосредној близини Лаповачког друма, што је данас улица 19. октобра (продужетак Драгослава Срејовића, бивше Ђуре Ђаковића – пут за Илићево, Маршић и Корман), у подножју крајњег огранка Кошутњачког брда, испод Мечковачког гробља и старог стрелишта (изграђеног много касније, 30 – их година 20. века)​​, неких 200-300 метара од пута. Воду са чесме су користили и Турци и народ из Крагујевца и околних села. Не зна се како је чесма тада изгледала. Занимљиво је да су мештани данашњег Теферича, када су се досељавали у овај део Шумадије, прво населили изнад чесме, па су селу дали име Илијина вода и одатле су се преселили управо због честих долазака Турака на чесму. Након проглашења Крагујевца за престоницу 1818. године, чесма и околина, коју су тада чиниле ливаде и питома брда обрасла шумом, између Крагујевца и Мечковца, постале су прво крагујевачко излетиште. Сам кнез Милош је веома волео да борави на чесми и у околини. Постоји податак из 1827. где се Илина вода помиње као ваздушна бања код Крагујевца. 1859. године, кнез Милош је обновио чесму – подигао је камену чесму, на којој је био натпис „Књаз србски Милош Обреновић Први задужбини својој обнови овде источник водни Илину воду звани, 1859. године“. Нажалост , не зна се какав је тада изглед имала чесма. Лета 1882. године, поред чесме је, због великог броја присутних људи (који нису могли да стану у Скупштину), одржана тродневна Радикалска скупштина, на којој је усвојен радикалски програм и за вођу странке изабран Никола Пашић. 1884. године краљ Милан Обреновић је обновио чесму – подигао је велику чесму од тесаног и орнаментског камена, обрада је прилаз и околину, а на чесми је постављен натпис „Обновио краљ Милан 1884.“, испод кога (а изнад луле са водом) је писало Илина вода. Овакав изглед чесма је, иако руинирана, до данас задржала. Током целог 19. века и првих 20 година 20. века Илина вода је, са оближњим парком и Кошутњаком, била омиљено излетиште крагујевачко. Не памти се да је икада пресушила, а квалитет воде је био одличан. Ту су се одржавали Ђурђевдански уранци, долазило недељом на излет, одржавали зборови и састанци… Постојала је и редовна „фијакерско линија“ од центра до Илине воде са фиксним ценовником. Сакаџије су у бурадима још од почетка 19. века па све до изградње Трмбаског водовода доносиле воду са ове чесме у град. Почетком 20. века социјалисти су поред ње одржавали првомајске уранке, 1912. године је поред ње одржан Конгрес трезвењачки младежи… За време I светског рата дрвеће у њеној околини су посекли Аустроугари. Изградњом Трмбаског водовода, а касније и Грошничког језера и изградњом Ловачког дома у Шумарицама, од 30 – их година 20. века популарност чесма опада, али се одржава све до изградње Спомен – парка Шумарице. Нажалост, после II свеског рата  простор изнад чесме заузима војска, а почетком 70 – их година неком је пало на памет да поред ње направи фабриику текстила „22. децембар“, при чему је и сама чесма ушла у фабрички круг. Од тад почиње њено пропадање, јер су се о њој бринули све до почетка 80 – их радници у фабрици, а од тад је препуштена сама себи, заборављена скоро од свих, а посебно од локланих власти и надлежних културних институција. Чесма је пропала, зарасла у коров, шибље и маховину, сам извор је под муљем, прилаз чесми одавно не постоји, али се она довољно добро држи да се може обновити. Једини начин да се до ње дође је да се уђе у фабрички круг или да се илегално уђе кроз простор Полигона Застава оружја, јер је чесма на самој граници фабричког комплекса и тог полигона. 2009. године је донет ПДР Радне зоне „22. децембар“, где се чесма издваја из фабричког круга, постаје јавна површина, дефинише прилазни пут и уређење и чесме и околине, али се на томе стало, јер руководство садашње „Трговине 22“ (бившег „22. децембра“) не дозвољава чак ни да се уреди околина чесме, иако бисмо ми који се трудимо да је спасемо то урадили волонтерски, а самој управи не пада на памет да бар мало уреди тај простор. Надам се да ћемо успети у намери да је обновимо и вратимо јој изглед и углед који заслужује.

Крагујевачки Кошутњак је, наравно, старији од београдског. Зна се да је пре 1818. године ту била густа храстова шума, остатак од некадашњих шума по којима је Шумадија и добила име, и да је чинила комплекс са шумама на Бешњаји и Црном врху. Кнез Милош је у тој шуми направио себи ловиште – Кошутњак, па отуд и име. У непосредној близини су му се налазиле и штале и обори. У близини је пролазио (а и дан данас постоји) стари пут Крагујевац – Јагодина, којим су Турци често пролазили идући из једног у друго место. Непосредно пре доласка у Крагујевац, Турци су волели да се одморе у природи. Такав излет (пикник) се на турском каже теферич. Отуд и име садашњем насељу. Ту се налази Теферичка чесма. У непосредној близини, на обронцима Жежеља, у селу Трмбас било је такође извора и то врло издашних, па су и ту Турци често долазили. А у самом Кошутњаку се такође налазио извор, где су Турци врло често навраћали, па су ту и подигли чесму. Та чесма се због тога и зове Турска чесма. Не зна се кад је подигнута, не зна се ни да ли је одувек изгледала као данас.

Кошутњак је био познато и посећено излетиште крагујевачко током 19. и почетком 20. века. Први мај је у Крагујевцу први пут прослављен баш у Кошутњаку 1904. године. Људи су често одлазили до Турске чесме у шетњу или на излет. 1916. године су аустрогарски окупатори за своје потребе посекли целу шуму, као и много дрвећа дуж пута и пруге Крагујевац – Лапово (између осталог – и шуму Рогот). План за пошумљавање, који је постојао још 20 – их година није реализован све до 1947/48. године (пре тога, 1926. године, приликом калдрмисања битних крагујевачких улица, изграђен је и пут за Кошутњак), што због финансија, што због рата. Тада креће пошумљавање Кошутњака, које је завршено педесетих година. Касније је изграђен веома леп ресторан са базенима, бунгаловима и спортским тереном. Све је то, нажалост, пропало, а шума се небригом надлежних и ненормалним понашањем углавном досељеника у Бресници 3 претворила у дивљу депонију пуну сувих стабала и запуштених стаза. На Турској чесми одавно нема воде, иако водена „жица“ иде негде од Жежеља. Највероватније је проблем настао кад је неко правио сопствени бунар. До ње се сад врло тешко долази, јер су стазе зарасле у шибље. Верујем да је није тешко обновити.

Иначе, до скора је постојала једна мала чесма поред улице (Гајеве) испод базена, снабдевала се водом са бунара који се налази код базена, али је скроз пропала, не зна се од кад је и ко ју је направио.

Од трмбаских извора је направљен први водоводни систем у Крагујевцу, почетком 20. века. Изграђени су базени на Пивари и у Горњем парку, а вода је долазила до 15 тадашњих јавних градских чесми (на углу Ненадовића и Косовске, код Аризовића млина, на сточној пијаци, код Општинске кафане, код Старог начелства, код Шишкове кафане, код Новог начелства, код Општинског суда, код Гушићеве кафане, у Паштрмчевој улици, код Гимназије, код Палигорић кафане, испред куће Обрена Јанковића, код Палилулске основне школе и код ваге у Палилулама). Шта је од ових чесми остало – зна се.

Одмах испод Кошутњака, у Гајевој улици у Илиној води, налази се чесма звана Циганчица. Некад се налазила испод, ближе прузи и путу за Илићево, али је премештена када су за време рата окупатори хтели да у близини направе још један железнички колосек. Не зна се ко ју је и кад подигао, зна се само да је постојала за време Турака, који су на њу доводили воду водоводом од печене глине са Трмбаских извораСуве чесме (налазила се на углу улица Николе Пашића садашњих и Зорана Ђинђића) и извора Бубањ (уз Илину воду најстарија и најпознатија крагујевачка чесма, последњи пут обновљена 20 – их година 20. века од стране угледне породице Павловић – Бојаџић). Не зна се ни како је добила име, једна прича каже да је ту убијена нека Циганчица, а друга каже да је добила име због слабе издашности (такве слабе изворе су људи звали „циганским“). Почетком 60 – их година 20. века урађена је каптажа Циганчице (100 метара изнад, у приватном дворишту), а мештани су уредили простор око ње и прилаз. Вода са ње је највероватније део исте трмбаске „жице“ којој припада и Турска чесмаЦиганчица је тад и добила је садашњи изглед (пре тога је изгледала отприлике као сад Турска чесма) . У то време Крагујевац је значајно увећао број становника, па Грошнички водоводни систем није био довољан (а Гружански и Моравски нису били изграђени). Стога су људи из целог града масовно долазили на Циганчицу и Илину воду кад год би био сушни период, јер је воде увек било и била је изузетног квалитета. Нажалост, досељавањем и непажњом сама каптажа и околина су загађени, док чесму и њену околину колико – толико одржавају људи који живе у близини. Вода је бактериолошки неисправна већ више од 20 година, али се редовно узоркује ( Институт за заштиту јавног здравља; они је зову чесма Кошутњак) и сређивањем каптаже и околине и редовним стручним одржавањем би се опет довела у стање да може да се пије.

Парк у Илиној води је легат Светозара Андрејевића, богатог и угледног крагујевачког трговца. Његов рођени брат је чувени крагујевачки архитекта Андрија Андрејевић (пројектант Саборне цркве). Он је то имање купио у првој половини 20. века. Убрзо је постало део Илиноводског излетишта, јер се налази баш испред Илине воде, недалеко од чесме, а само имање је било лепо, са доста дрвећа, па су људи туда често пролазили идући до чесме. Светозар је то имање тестаментом из 1895. године оставио Крагујевцу, да се, како у тестаменту пише, „збрињавају напуштена деца и на имању осивача, на 3 км источно од Крагујевца, да се подигне парк и чесма за уживање све школске деце“. Чесму је пројектовао његов брат Андрија и подигнута је 1897. године у парку, одмах поред пута за Илићево (Мечковац) и Лапово, а водом се снабдевала из оближњег бунара у парку. Поред ње су изграђена и појила за коње и стоку.

20 – их година прошлог века су тадашње пејзажној архитекте правиле план за парк, идеја је била да се направи парк из 2 нивоа, један у стилу енглеског, а други у стилу француског парка, са спортским теренима. Недостатак финасија и II светски рат су те планове упропастили. Изграђена је само стаза са клупама. Парк и чесма су се одржавали до краја 60 – их година прошлог века. Тада је чесма пресушила готово (проблем са бунаром), а наглим досељавањем у Илину воду и Илићево и небригом локалне власти парк је почео да се претвара у дивљу депонију зараслу у коров и шибље, а сама чесма је била скоро уништена. 1989. године је урађен урбанистички план парка, кренуло се у сређивање, стаза је делимично асфалтирана, поплочани су прилази до чесме и раскрчен простор око ње, али се ту стало.

1996/97 мештани Илине воде узимају ствари у своје руке и крећу са уређивањем парка. О томе нећу да причам. Нешто је урађено баш по том плану, али већина тога није. Неколико година касније и чесма је делимично уређена – подигнута ( настављена ) је нова уместо скоро срушене оригиналне, али је, нажалост, ружно офарбана и са погрешном годином на мермерној плочи са називом. Надам да ће се то наредних година средити. Вода се може довести или сређивањем бунара или прикључењем на градски водовод. А поред чесме се још увек налази врх некадашње.

У самом парку, у близини јапанског врта, је 2000. подигнута чесма у част Светозара Андрејевића, а вода са ње је из водовода.

 

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

4 коментара на “Извори, чесме Крагујевца и околине – Немања Момчиловић

Оставите коментар