КАД ЈЕ КРАГУЈЕВАЦ БИО ГЛАВА СРБИЈЕ

Српска мелограф и композитор Владимир Р. Ђорђевић (1869-1938) записао је неком приликом текст и мелодију једне ретке старе

Српска мелограф и композитор Владимир Р. Ђорђевић (1869-1938) записао је неком приликом текст и мелодију једне ретке старе песме која се у народу дуго певала. Стихови те занимљиве песме, коју у његовом запису прилажемо  у целини, гласе:

Београде, Београде
Залуд твоја хвала,
Кад је теби Крагујевац глава!
Кад је теби Крагујевац глава!

Крагујевцу трава до колена
Ни ју пасу коњи, ни волови,
Но ју газе краљеви војници.
Питује их краље Александре:
„Чујте ли, љута, силна војско!
Јесте л ‘гладни, или сте пак жедни? „
– Нисмо гладни, нити смо пак жедни,
Но смо жални што смо нежењени;
Танка пушка и отац и мајка,
Два пиштоља, два брата рођена,
Оштра сабља, љуба вереница.

Први стихови ове песме, записане у време краља Александра Обреновића, око 1896. године, били су некада јако актуелни. Београд је као град још од времена деспота Стефана Лазаревића (1403/4) био најпознатији, највећи и најзнатнији у Србији због своје дуге историје. Али је био и један период у прошлости, кад је, по песми, Крагујевац, постао „глава“ Србије. И то памти, и о томе пева ова народна песма. И по томе су Крагујевчани испредњачили испред Београда и постали некако значајнији, знаменитији са својим градом који је сад „главни„, или како се тад певало и говорило – „глава“ Србије. А ти стихови, тако спевани, да се мало подсмехне Београду и Београђанима, јер они више нису ни први, ни најзначајнији, певане су у маси и радо и дуго и много.

Песма је много раније настала него што се спомиње на почетку текста. У капиталном делу Кнежевина Србија, изданом 1876. године  опис „Крагујевачког округа“ управо почиње тим стиховима:

Београде, залуду ти хвала,
Кад је теби Крагујевац глава!

Крагујевац, некад најнепосреднији представник и израз духа и тежња Шумадинаца, давао је правац свој радњи нове србске државе. Београд са својим светским положајем, својом полиглотску популацијом, својим више трговним и космополитским погледима, није могао бити срце Србије, није могао бити верни представник и потпуни израз србскога народа; није могао говорити и радити у име народа, него је као део, што се из срца народа наређивао… “  Срце народа србског некада је била Шумадија и град Крагујевац.  “ Пред оним што казује ова песма и оним што данас стоји, ваља да се устави и да се размисли сваки пријатељ нашег народа, нарочито онај који је дужан да се брине о његовој будућности… “ , говоримо о Крагујевцу као – срцу Србства, а не о глави Србије, која управља отаџбином, а то је неспорно данас Београд. Па ипак вреди признати да је Крагујевац у прошлости био и престолни град, дакле – глава Србије. О томе не пева само стара песма, која  се  певала у Србији и пре краља Александра, већ и у доба краља Милана кад он још бејаше кнез. А да ли се певала и раније и где је почетак?

Да загледамо мало у литературу о Крагујевцу, можда ће се одговор тамо пронаћи. Пред собом имамо данас затурен и заборављен оглед Крагујевац као престоница проф. Милоја А. Павловића. Оглед је врло студиозно написан и почиње реченицом која се понавља као завршни закључак и на крају истог текста: “ Крагујевац је 1818. постао престоницом обновљене Србије и то остао за све време прве владе кнеза Милоша ( 1815; 1818-1839 ). А до тога времена, за читава два века био је обична паланка, седиште нахијског старешине за Гружу, Лепеницу и Јасеницу… А 1818. Милош се, према одлуци прве скупштине у Враћевшници… пресели у Крагујевац. Учинивши Крагујевац престоницом, кнез Милош ипак није проводио ( у њој ) све дане, него се чешће и дуже, ради одмора, задржавао у Пожаревцу и Топчидеру. Па ипак је Крагујевац брзо добио значај места из кога је потицала власт… “  У свом занимљивом есеју М. Павловић, негдашњи директор Учитељске школе у Крагујевцу, кога су са његовим ђацима стрељали фашисти у Другом светском рату, изнео је доста и лепих чињеница и доказа о Крагујевцу као престолници Кнежевине Србије у доба кнеза Милоша Обреновића. Износимо само опште познате ствари; да је Крагујевац у то доба био средиште судске власти, духовне власти, да су ту одржаване Скупштине, заседао Совјет, постављали се совјетници, заведена попечитељства ( илити министарства ). Крагујевац је постао и културно – просветно седиште у коме је основано и прво позориште, тзв . Књажеско – сербски театар, обновљене школе, основне и средње, гимназија, лицеј и “ клирикална “ школа или богословија, при Митрополији. Затим је 1835. године пресељена у Крагујевац и Велика школа . Ту је била и гардијска школа, у којој су војску служили они војници о којима и пева делом ова песма; и у песми износе жалбу како дуго служе војску, па никако да дођу кућама. У Крагујевцу је, бележио је педантно М.А. Павловић у свом огледу, смештен и први Музеј, допремљена штампарија, а званичне “ Новине Сербске “ редовно су излазиле, под уредништвом познатог српског новинара Димитрија Давидовића.

Све то, па и други ненамерно изостављени подаци, говорило је о некад славном граду Крагујевцу, граду који се преко ноћи изграђивао у престолницу, онако како је мислио и планирао сам владар, књаз Милош Обреновић. А песма, она се појавила тако, изненада, али не баш случајно. Тешко је пратити њене трагове…

извор: ризницасрпска

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар