Кад кафића нигде било није

Крагујевачке кафане су у 19. веку биле стециште друштвеног живота, где су се играле позоришне представе, покретале новине,

Крагујевачке кафане су у 19. веку биле стециште друштвеног живота, где су се играле позоришне представе, покретале новине, формирали кружоци и где се политички агитовало.

Старе кафане, тачније њихова имена, својеврсни су оријентир у простору, али и у времену и историји сваког града. Крагујевац у томе није изузетак, напротив. Зна се да је у време турске владавине постојало пет ханова и два караван-сараја, а 1815. устаници су кумовали „Кнежевој кафани“ која слови као прва крагујевачка кафана, док се „Македонија“ сматра првом градском пивницом.

У другој половини 19. века највише кафана је било у најужем центру и бочним улицама које су се уливале у чаршију. Биле су средиште и стециште друштвеног живота, где су посетиоци, осим уживања у кафенисању, дувану и пригодној музици, имали прилике да одгледају и позоришне представе, у кафанама су осниване и прве новинске редакције, књижевни кружоци… И политички живот тога доба је нераскидиво везан за кафане, па су у њима политичке странке агитовале и одржавале своје скупове.

Многи од тадашњих „угоститељских објеката„, како се то данас административним језиком каже, носили су име по својим власницима, попут Шишкове, Талпарине и Плигорићеве кафане, а било је популарно да се имена дају по метрополама – „Париз„, „Цариград“ – или по локалпатриотским топонимима. Неке од њих, попут „Србије“ и „Шумадије„, ни до данас нису изгубиле битку с временом.

Између два светска рата, кафане нису више биле ексклузивни забран грађанског слоја: „Рујна зора“ је била прво свратиште сељака који су долазили на пијац, а ту су радо свраћали и радници, пре одласка у фабрику.

Последње декаде златног доба крагујевачких кафана биле су оне с почетка 20. века. Обновљене и новонастале кафане после Другог светског рата добијају имена у духу југословенства: „Дубровник„, „Сарајево„, „Корана„, „Босна„… Развој аутомобилске индустрије утицао једа процветају кафане у околини индустријског комплекса: „Пекина кафана„, „Шест топола„, „Солунац„, „Гружа“ и „Конак„, радиле су као ниједна пре њих.

И тако, све до година транзиције, које су и за кафане означиле почетак доба мукотрпне борбе за опстанак, и пред све празнијим новчаницима некада редовних гостију, и пред конкуренцијом кафића, пицерија, печењара и кладионица, које су регрутовале млађу потенцијалну „публику“. Али, као што свадга бива, најјачи ипак остају, па коме је у Крагујевцу до изворне кафанске атмосфере, још увек може да сврати и да се почасти у „Старој Србији„, „Балкану„, „Палигорићу„, „Библиотеци код Милутина„…

Текст: М. Игњатовић
Извор: Политика

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар