КГ БИОСКОПИ

Једна од мојих првих асоцијација на најраније детињство су несрећни крагујевачки биоскопи. На жалост, ниједан није преживео

Једна од мојих првих асоцијација  на најраније детињство су несрећни крагујевачки биоскопи. На жалост, ниједан није преживео „Плаза фактор“. Случајно или намерно. Пре ће да буде ово друго, а зашто је то тако, прецизног одговора немам. Да ли конкуренција само  немилосрдно руши све пред собом, или нисмо способни да створимо и задржимо нека од најтипичнијих КГ обележја, не знам, али знам да ми није свеједно када прођем поред затворених  врата места за које ме везују гомиле успомена.

Раднички(дом)“   је, кажу, биоскоп пуштен у рад још пре другог светског рата. За мене је увек био рупа и као објекат и по репертоару, али онако братски загрљен са прелепом пијацом, сеже дубоко у моје детињство. Сећам се да сам од мајке и куме Дуде искукао паре, негде 1967, за  карту за неки леви вестерн који је , у  недељно пре подне, у 10 сати, себично отишао да гледа мој старији брат, без мене. И успео сам! Т у су стизале увек оштећене копије већ извиканих филмова, које „прокишњавају“, “прескачу“ – глупости типа „Ауто смрти“, “Хопа цупа у кревету“, “Крв из саркофага“, “Винету“, “Тесна кожа“, па Бад Спенсер и Теренс Хил, и краљ свих краљева,“У змајевом гнезду“  са  Брус Лијем, наравно! Од  силне пуцњаве из вестерн филмова могао си да осетиш барут још испред улаза у салу. Али, ето, имао је “Раднички“ своју верну публику. Дешавало се да оператер   намерно окрајцује 10,20 минута од ролне да би раније завршио посао, а од силних коментара из публике, често ниси могао да пратиш филм. Пре петнаестак година покушано је да се направи елитни локал са живим свиркама, гостовао је и Антоније Пушић (Рамбо Амадеус), али то није дуго потрајало. Данас је кров урушен и једино још функционише  клоња.

Даље, поред свих ћевапа и „кокте“ (у рељефној флашици!) из „Заставине баште“ памтим , како чувено  подрумче, тако иистоимени биоскоп (“Застава“) , само мало много кроз маглу.

Биоскопa „Крагујевац“, код Поште, има нешто више у меморији, због  Дизнијевог филма „Маза и Луња“,“ Lady and the Tramp“, у оригиналу. Старији брат Радмило ме је водио на шишање у салон „Весна“ код саобраћајца (прави крагујевчани и калдрмаши знају где), па онда на пројекцију. Скраћивање косе је прошло врло весело, јер сам сео на дрвеног коња/ротирајућу столицу и од силног окретања сам повраћао. Коњче је и данас, 50 година касније „живо“, комунци га , срећом, нису уништили као све остало, али „Крагујевац“ им је подлегао приликом последње ђаволове, опростите, титове посете када су терен експресно почистили за ноћ. Биоскоп , са осталим пратећим објектима је био у „all inclusive“ пакету за рушење. “Маза“ ми је, као клинцу, била интересантна, за разлику од мрачне сале и дрвених, неудобних и шкрипавих  седишта са помоћним, које се отварало бочно, на крају сваког реда,а знам и да сам нехајно пишао у мраку, у сред сале, не напуштајући цртаћ. Ех,шта значи кад си филмофил од малих ногу. Иначе, код суда је била и аутобуска станица, где сам моју  баба Деспину сам испратио на локал за Грошницу, од Љубичине улице одмах до испред улаза у кафану „Москва“, тамо где је сад једна од безбројних банака,иако сам имао само 6 година. Али све то одлично памтим.

Пионир“(направљен 1965.самодоприносом радника „Заставе“) и његов специфични мирис кожних седишта, враћају ме у предалеку 1967. годину и ремек дело Александра Петровића, „Скупљаче перја“. Мој отац Власта,  преко посла у Позоришту, познавао је пола града, свакако и биоскопџије, са којима је стално сарађивао око рекламе, па смо често упадали бесплатно да гледамо филмове. Ко да заборави Зорана, Клечу, Владанку, Драгана, Калета, Лолу… ееее, какви су то ликови били  за разлику од ових  нових, пластичних, из садашњег  биоскопа. Улаз је био потпуно другачији него данас, без оних силних ситних  локала који су све покварили. Ту је био хол, од белог мермера, са благајном са леве стране и металном конструкцијом  скроз до зида, колико да прође човек нормалне ширине, како  би се ,помоћу шипки, држао ред. Све је врвело од цигана, беспосличара и једне већ поодавно заборављене категорије ситних муљатора, тапкароша. За млађе, то су типови који су куповали карте у већим количинама када су долазили хит филмови, препродавали их  и на разлици у цени узимали кинту више. Сам улаз у салу,од степеништа до врата,деловао је импресивно, али већ поменути мирис кожних  седишта је незабораван. Али су свакако били депресивни  јефтини освеживачи којима смо гушени с времена на време, као и гомиле изгрицканих семенки у првих десетак редова, где су обично били стационирани ганери са чувеним узвиком из таме „Дај малооо“, који им се отимао приликом танких сцена секса из, рецимо „Мазурке у кревету“ и сличних бљузги. Зато су  Том и Џери били и остали цртани за незаборав, сада их пуштам своме сину и он се њима одушевљава као ја пре 50 и кусур  година! Тежак смор била је и музика са магнетофона пре филмова, јер нисам могао да промашим  „Crying time“  Реј Чарлса. Обично кад једна тура гледалаца изађе, ови који улазе као да су дошли у пушницу, иако је пушење било најстрожије забрањено, дим је могао да се сече „на коцке“. Важна напомена је да сам лично од кинооператера Зорана чуо да је од почетка рада „Пионира“ у возном стању био, до последњег дана, „Искра(словеначки) пројектор, скоро пола века  је вртео чак и оно што много модернији у „Шумадији“ није могао. Памтим и натпис много глупог садржаја  са рекламног паноа до улице да је „филм у моно долби техници“, док је онај у „Шумадији“ био стерео долби. Ха,ха,ха! Панои/витрине су били свуда по граду, али временом су нестали и уклоњени. Пројекције у 16,18 и 20 часова, неко време матине у 10 где су цела одељења крајем седамдесетих бежала са часова, а професори их пратили, као удба, масовни школски одласци на „Крваву бајку“ Торија Јанковића , па вечерњи/ноћни филмски маратони где су редари патролирали по сали ко у конц логору  и истеривали пушаче. Шта је „Пионир“ значио за генерације Крагујевчана, поготово шездесетих година, то би неко старији могао још много боље да објасни. Само да додам да ме је целокупна зграда увек неодољиво подсећала на мини КГ верзију београдског „Дома синдиката“, поготово фронтални, највиши део здања.                                                                                                          „Шумадија“,изграђена 1966., искаче из главе право на 1970. годину и суботњу „филмску представу“ (тако је писало на паноима) у 21 час и то „Midnight cowboy“, илити „Поноћни каубој“. Да ли директно са ФЕСТа или не, то се тада стручно звало предпремијера, мада то никад нисам разумео, као ни то шта је са премијером. Шалу на страну, после 44,45 година, “каубој“ ми је некако изветрео, али саундтрек никада. Бесмртна верзија „Everybodys talkin“ Harry Nilssona (оригинал Fred Neil 1966.) ми је једна од најдражих песама у животу, а памтим и „Florida fantasy“ као подлогу за ТВ рекламу Ли купер фармерки. Ах, које радости кад је дебела Нена, у тржном центру „Абрашевић“, коначно набавила бугарску CD верзију… Флешбек ипак остаје на „Love story“ iz 1970., са Али Мек Гроу и Рајан О Нилом. Била је дубока јесен и на моје наваљивање, иако сам  био  10 -годишњак, отац ме је одвео на балкон, код Клече , 20ак минута пред крај филма, јер је морао на посао, у Театар, а ја сам прво гледао крај, па онда све од почетка. Јадном Власти сам пробио мозак читајући о филму у новинама, “Илустрована политика“ је била закон, а како америчка пропаганда никада није била  јака, јелте, морало је да падне гледање. Музика Francis Laiа је тежак класик, а и она је некако надживела филм. А тек када сам видео како изгледају и функционишу прави филмски пројектори, мом одушевљењу није било краја. Клиначка посла. За „Шумадију“ ме вежу још безброј догађаја, изласци и мувања женски, где друго него у тами биоскопа. Доста тога  се заборавило, али никада нисам прежалио што сам  остао без карте за промоцију првог албума Смака, ни очева интервенција није помогла, а ја сам буквално преплакао цело вече зато што нисам присуствовао историји. Упечатљиво је било и набављање „stereo dolby“ oзвучења чешке производње негде 1984те  и “Streets of fire“, рокенрол бајке, која је отворила нову страницу у биоскопском животу крагујевчана. Чак се сећам линијског аудио прелета хеликоптера у „Killing fields“, од леђних, преко бочних па све до фронталних звучника иза платна, кад   несвесно помераш главу у смеру куда се хеликоптер креће. Каснијих година, коме је био досадан филм, могао је у кафеу „Синема“ да долије антифриз, па и да заигра у локалу са добром музиком. (Да још не заборавим да је Цоле довлачио 1981/2 „Southern Comfort“ Waltera Hilla у амфитеатар данашњег Медицинског факултета, па СКЦ и сала ПМФа и неизоставно биоскоп у башти/згради дома јна) .

Видео револуција је убрзо скратила уживање у импозантној „Шумадији“, јер се Гаврило Принцип  у овом случају краће звао VHS. Сећам се да је Кале чекао у „Пиониру“ да се скупи критичних 10(!) посетилаца, па је пројекција могла да почне. Прво плејери, онда рикордери, па стерео видео рикордери, полако су брисали и публику и филмаџије, да би DVD, а посебно компјутерско скидање са интернета једноставно дезинтегрисали готово све у вези биоскопа. Покушаји у Кнежевом арсеналу 2008. да се направи некакав мегаломански културни центар остали су само лепе жеље и покушаји. Лично не уживам много у Плази, разглас који је перфектан, али често прејак и одлична слика, нису у мом срцу испунили велику празнину од када су стари биоскопи затворени. Како новац може да надокнади сећања и емоције?!

ЗОРАН ВУЛОВИЋ ЂУЗЛА

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар