Киселе кише и пешчане олује

Када сам био мали на путу до школе сам са другарима по киши обично ишао без кишобрана. Не

Када сам био мали на путу до школе сам са другарима по киши обично ишао без кишобрана. Не зато што нисам имао кишобран, већ зато што сам желео да порастем. Знам. Прилично детињасто, али ми смо управо то и били. Деца. Деца која су сама пешака ишла у школу.

Све је било другачије. Кише су некако биле топлије, баре на путевима плиће тако да је свако од нас имитирао шљапка из ципелића скакањем из баре у бару, а и ми као деца смо некако били отпорнији. Грип или температура су нас заиста ретко кад сустизали, а о нечему озбиљнијем није било ни говора.

Ретко чији родитељ је имао ауто, а и ако је имао ретко кад би га користио да би дете одвезао у школу. Данас је другачије. Повећали смо стандарде. Некада је ауто био луксуз, данас је, једноставно, потреба. Након што сам довезао сестричину кући из школе отишао сам до града. Сутра се Стефан жени. Требало је опрати ауто. Киша је заредила већ неколико дана и мој пунто као да је из рова изашао. Раније сам знао опрати ауто сам, али данас ми то заиста тешко пада. Осећај отићи, наручити кафу, читати штампу и сачекати да неко други одради посао за тебе је много лепши него развлачити црево, продужни, усисивач, па још и изгубити добар део дана… Не, овако је ипак лакше.

Отишао сам код другара који је у овом послу већ прилично дуго. Раније је радио за једну велику, можда у то време и једину перионицу у граду да би схватио да и он може бити сам свој газда. Зашто би радио за некога, када може радити за себе? Временом је ширио посао и сада свакога тренутка када бих прошао поред његове перионице видео бих неколико аутомобила који би чекали свој ред. Опет је гужва. Нема везе. Сачекаћу, наручићу кафу у кафеу перионице, прочитати штампу, прегледати пошту и биће готово. Док заслађујем кафу стевиом контам да је локал пун и да нема слободне штампе. Нема везе. Искористићу телефон и прекратити време.

На врата улази човек мојих година. Довезао је ајкулу небо плаве боје. Погледом по просторији конта да је једино слободно место за мојим столом, прилази и љубазно пита: ” Да ли је слободно?”

-Наравно.

-Користите стевиу као заслађивач. Права ствар. Штета што се тешко може наћи на нашем тржишту. Знате, пре пар година сам покушао да добијем дозволу за узгој стевие. Схватио сам да је лакше доћи до дозволе за узгајање марихуане него ње и одустао сам. Увозни лоби и фармацеутска мафиа просто не дозвољавају…

-Не знам колико је то могуће на нашем поднебљу. Ипак стевиа тражи мало топлију климу.

-Ништа што се не би могло решити контролисаним окружењем. Пластенике је већ неко измислио. Треба их само применити. Могу ли добити једну таблетицу уместо шећера?

-Наравно. Лепа ајкула. Не виђају се често на улицама ових дана.

-Очев ауто. Отишао је али ауто је остао. Не возим га често. Имам још један ауто за свакодневне потребе, али повремено га провозам чисто да му подигнем уље и повратим у живот. Ипак није још конзервиран.

-Види се да водите рачуна о њему. Не изгледа прљаво а ипак сте га довезли на прање.

-Чини се да није прљав. Покисао је. Иронија је да га отац никада није прао. Рачунао је на кишу која би га опрала и то би било то. Тада су кише стварно биле чистије. Жене су прале косу са кишницом због сјаја косе. Данас су кише постале прљаве. Ти си моја генерација, отприлике. Сећаш се да смо у школи учили о киселим кишама поред аеродрома и других загађених места и постројења. То нам је ипак било прилично далеко. Кише су биле чисте. Поврће је узгајано ван пластеника и род је био прилично добар. Није било прскања поврћа ничим осим против кромпирове златице, а род је увек био гарантован. Данас, кише су прљаве. Кажу, полудели ветрови подижу песак из Сахаре и других пустињских области, преносе га преко океана и после га изруче овде, на наше аутомобиле, на наше баште, на нас. Када се ауто осуши изгледа као да је добио пегави тифус. Трешње које убереш са дрвета прво мораш опрати, иако их ниси прскао ако не желиш да зарадиш шерихију. Зато желим да га оперем. Паркираћу га и сачекати лето. И сутра су јавили кишу. Сви ови људи који перу ауто, перу га безвезе ако планирају и сутра да га возе. Осим наравно ако не планирају и сутра да га оперу.

-Ја сутра идем на неку свадбу. Буразер ми се жени. Зато сам и планирао да оперем ауто. Нисам имао појма да ствари тако стоје.

-Нажалост, да. Не постоји начин да се заштитимо од таквих ствари. Бићемо захвални ако само избегнемо поплаве или сличне непогоде. А мало песка из Сахаре на крагујевачкој калдрми, то је нешто што је данас занемарљиво. Желите ли можда да прелистате новине. Увек доносим свој примерак са собом. Знам да овде никад нема слободног примерка.

-Не читам Информер. То за мене нису новине. Можда рециклажни материјал за тоалет папир само.

-Можда, али ја ионако само читам временску прогнозу и укрштене речи. Не плашим се државних удара, али се плашим непогода.

Био сам у најмању руку изненађен. То што ће ауто и сутра бити прљав није ми било неко велико оптерећење, али то што наша деца неће уживати у чистим кишама ме је прилично узнемирило. Конобарица ми је донела рачун.. Ауто је опран и требао сам га испаркирати како би ослободио место другим муштеријама. Било их је много. Чини ми се да сви виде проблем али не схватају одакле долази. Поздраво сам се са саговорником, платио рачун и отишао. Одлазећи кроз прозор сам гледао облаке који су долазили са северне стране. Биће кише. Пре десет година у ово доба године радовао бих јој се. То би значило роднију годину и чистије путеве. Сада ми је кроз тело пролазила језа. Да ли би скорије ветрови могли донети и киселе кише? И да ли би уопште били свесни тога? Замислио сам се и чуо сам како ми неко свира из супротног смера. Улетео сам у супротну траку. Укључио сам брисаче.

извор: dejandimitrijevicblog

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар