Књига Верољуба Трифуновића „Парканци” – пише Зоран Мишић

Крагујевачки архитекта и урбаниста Верољуб Трифуновић написао је књигу о некада највећој „дневној соби града” и „слободној територији”

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПАРКАНСТВА, КУМЕ!

 

Крагујевачки архитекта и урбаниста Верољуб Трифуновић написао је књигу о некада највећој „дневној соби града” и „слободној територији” – Великом парку и чувеним градским ликовима и зрбаним легендама Парканцима који су педесетих и шездесетих година прошлог века својим шмеком и довитљивошћу давали посебан мирис и укус нашој чаршији

Слободна територија на Вашаришту, Куме. Као некад слободна територија Трста. Због које замало не изби рат”, започиње књигу о Великом парку и наравно, Парканцима, један од њих, аутор Верољуб Трифуновић.

Трифуновић је познати градски архитекта и урбаниста и аутор је бројних књига и научних радова из своје струке, међутим ова књига није „стручна и научна” већ његов приповедачки омаж о послератном одрастању у крагујевачком Великом парку и генерацијама које су у тој градској оази стасавале педесетих и шездесетих година прошлог века.

Збирка прича „Парканци” сачињена је од цртица, сећања, како сам аутор каже „блицева” о тој легендарној „слободној територији” на крају града и њеним легендама, урбаним ликовима, младићима чији је дух нашој чаршији давали посебан шмек и чар.

– Град чине људи, а, тај слој Парканаца је један посебан слој Крагујевца неких педесетих и шездесетих година прошлог века. Осећао сам, неки свој дуг према том духу Великог парка и желео сам да га забележи, опишем како би га сачувао макар у сећању, у овако кратким формама, цртицама и „блицевима” јер ми највише лежи тај стил писања, почиње Трифуновић увек инспиративну причу о Парку и Парканцима и времену када су се једни другима обраћали са куме, као што данас клинци употребљавају – брате.

А, чега све и кога у његовим „Парканцима” нема. Као у Фелинијевом „Амаркорду” – племенита, пуна емоција сећања на одрстања и сазревања у материјално сиромашној средини и немаштини али обогаћена дружењем, несицрпном парканском маштом и сталном забавом у најлепшем и најчувенијем градском парку.

Није заборавио Трифуновић да помене и прве бицикле, бокс (у који су се Парканци посебно размели иако сем Душета нико од њих није тренирао племениту вештину), преферанс (санс из руке, куме), чувене двобоје, баскет, фудбал, градске и парканске лепотице и заводнике, читаву галерију порофесора, официра, функционера, спортиста, уметника, конобара, радника… који тако живо дефилују кроз његову књигу као да их даанс видите како шпацирају или „висе” по клупама Великог парка.

Највећа дневна соба у граду

По њему, постојао је само један услов да се буде Парканац – а то је посебност, једина ствар у којој житељи тадашњих улица: Вардарске, Маршала Тита, Војводе Мишића, Радоја Домановића, Генерала Глиге Мандића, Танаска Рајића, Казимира Вељковића… једино и никада нису оскудевали.

– Били су то млади људи, данас би се рекло сиромашни, скромног имања који су потицали из малих станова или кућица. И баш због тога им је читав Велики парк био – дневна соба. У њему су свакодневним дружењем и великом, непресушном маштом излазили у „велики, бели свет” и на тај начин конципирали своје одрастања и забаву, вели Трифуновић.

Полако, натенане, са посебним пијететом али без великих претензија и притисака, само као жеља да се сачува успомена на тај начин живота је и настајала његова књига „Парканци”. Трифуновић је годинама у свом компјутеру имао посебан фајл за приче о њима и кад се сети неке од њих или му помогне „колега из детињства” као Мики Деспотовић (недавно преминуо) „складиштио” ове мале, личне приче и комбиновао и компоновао у књигу која је пред нама.

– Имао је Крагујевац и своје чувеније „мафије”, како смо се ми некада називали по месту рођења, становања и припадања. Колонци су били, руку на срце, познатији, али увек некако „оштрији, јачи, силнији”, палили су се да су највећи фудбалери, па и Пиварци… Али, су Парканци били један другачији свет, са шмеком, духом, маштом и домишљатошћу која их је од свих издвајала. Бити Парканац, у нашем граду било је познато и препознатљиво као један аутентичан, оригиналан начин мишљења, живота и причања. Велики круг људи знао ове ликове које помињем а још већи само место дешавања – Велики парк.

Тај паркански фазон, давао је посебну боју и мирис нашој чаршији и чинила Крагујевац баш посебним. Тако је и данас, одговорно, кроз смех, тврди Трифуновић.

У његовој збирци „Парканци” налази се око 1.200 имена а у причи „Калдрмаши” он појашњава и због чега.

– сам израз калдрмаш типичан је за нашу средину. У књизи нису поменути и опсани само они људи који су рођени код Парка или у њему одрастали већ и бројне личности које су у њега долазили, седели, дружили се са нама, кроз њега одлазили на посао, школу, тренинге… Ту су и историјске личности, с разлогом јер су биле нераскидиви део вечитих парканских прича, било д аје реч о војводи Мишићу или египатскомпредседнику Насеру са којим је Загинац (а, нема детета из тог дела града које не знао ову причу) једна од највећих и то не само кошаркашких легенди играо баскет на бојном броду у Дубровнику. Ко не верује, куме, нек прочита причу у Верковој књизи. Тамо стоји све црно на бело (има плус и подморница са баскеташким тереном на дугме) баш онако живо и аутентично како је сам Загинац приповедао.

Иако по вокацији урбаниста Трифуновић, непристрасно тврди да је Велики парк био и остао најлепши део Крагујевца а његова књига дише и мирише на онај, из детињства никада заборављени мирис тазе хлеба (тако оскудног артикла у послератном одрастању), проводи читаоца кроз „Буџино сокаче” (Улица Танаска Рајића) која је то име добила после по бројним функционерима који су се поле ослобођења у њој населили – куме, ваљда Крагујевац није имао довољно буџа као Београд за читав кварт као Дедиње, пве плоче пристигле из Италије са којих одјекује хит „Џамболаја”, Пионирске пруге, кафане код Стрелишта…

 Урбано, живо чаршијско ткиво

– О једном слоју и познатим Парканцима писао је и Миша Васиљевић који је касније отишао у Америку у књизи коју му је у „Јефимији” објавио Слоба Павићевић. Моја књига се наслања на његове записе, а у духовном смислу, могло би се рећи да је претеча, иако је објављена касније на „Блуз леве обале” Јована Глигоријевића Калета, који је наредна млађа генерација. Надам се и искрено бих волео да неко од још млађих настави тај низ, јер је Крагујевац град о којем је изузетно мало и веома ретко писано, отворено прижељкује аутор Трифуновић, називајући то „урбаним ткивом” и „живим урбанизмом” града.

А саставни део тог ткива су и боксери Ћора и Лаза Пицика (није ни био овоземаски само је одржао курс бокса и вратио се на небо изнад Великог парка), шљакер Жикајло, кошаркаши Браца Савић (претеча Ер Џордана) и академик (али ништа мање и баскеташ) Андреј Митровић, браћа Јоцићи, Креца и Пире, фудбалски тренер Жилавко…, музичар Драгиша Недовић, који није Парканац али је имао (у)дела у њиховом одрастању, краљ Милан (а, Парканци знају шта значи кад се каже: „Ко краљ Милан”!), Мајче, Џиџи, Сире, Јове Мратинковић, Маке сликар и многи и други знани и незнани прави паркански „народни хероји” а, не они други који су том простору били наметнути. Нису издржали, куме, претопљени су констатују житељи тог дела града.

На промоцији књиге „Парканци” које је одржана у среду, 16. јула код дучића у кафани, одмах поред најлепше послератне фонтане подигнуте у Крагујевцу, по мишљењу аутора говорили су писац Видосав Стевановић и глумци Братислав Славковић Кеша и Мирко Бабић. По Трифуновићевим речима, с разлогом и великом симболиком.

– То је и логично. Видосав Стевановић је растао пет година уз Парканце у главној улици где је сада кафић „Деус”, у дворишту где су живеле парканске легенде попут браће Јоцића и Васиљевића. Касније се преселио на Пивару и у његовој приповедачкој фази посвећеној Крагујевцу његови ликови више вуку на Пиварце али је и Велики парк имао великог утицаја на његово формирање. Кеша је био Станичарац али је многои времена проводио са нама, као и у следећој генерацији Мирко Бабић који је у парку тренирао баскет, појашњава аутор Трифуновић.

На насловној страни књиге је баш слика фонтане из Великог парка, као аутентичан, типично великопаркански топоним.

– Испада као да оно, што је „унутра” у књизи, прича баш он, рањеник са фонтане а не ја, и то са оним типичним покретом руке којим се парканци обраћају неком са – куме, занш ово-оно…, пун је завичајног, сетног објашњавања и симболике Верољуб Трифуновић.

Уосталом таква је и сама његова књига „Парканци” посвећена унуку Луки који живи у САД (сваку своју књигу посветио је неком од унука) са жељом да се дух Великог парка „прими” и у Америци.

Што да не, легендарна је то територија, мој куме.

  извор: крагујевачке         Зоран Мишић

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар