Љубав – крајњи циљ уметности!

Роман "Књига" говори о човеку, чији је једини грех што је последњи изданак лозе огрезле у истима и

У граду на Лепеници је, чини се, на књижевну сцену ступила нова списатељска генерација. Онима који су се литерарним „плетенијем словес“ овог поднебља до сада иоле бавили, пашће на ум доајени као Видосав Стевановић и Зоран Петровић.

На такву литерарну сцену ступа један млад и амбициозан писац, другачијег склопа по прозним стандардима, али исте судбине, доносећи не само другачија схватања и искуства, већ и нову и можда не још сасвим уобличену тематику и поетику.

У oвом роману, Сања Живковић, нам непосредно исказује своја осећања, размишљања, виђење и схватање живота и света. Њена проза је јасна, иако дубока, једноставна и присна.

Кроз дело ове малде ауторке препознаћемо изванредно познавање уметности. Бавећи се питањима шта то тера уметника на стварање и како настаје уметничко дело, Живковићева долази до закључка да је љубав крајњи циљ уметности.

Јака, дирљива и узбудљива љубавна прича, која се развија између уметника Стефана Ставроса и младе девојке Наташе. Кроз мотиве љубави и породичног проклетства компонован је роман и обликовани ликови. Породично проклетство је чинилац који је породицу Ставрос довео до материјалног расипања и моралне пропсати , чега се бојао и сам Стефан, што га је на крају и снашло. Мотив несрећне и до краја остварене љубави налази се у судбини лепе девојке, Наташе, уметника Стефана, а има га и у приказивању судбина других ликова из романа.

Сања Живковић дубоко улази у психологија својих јунака, у сложености душе, улази у скривене мисли. Она детаљно приказује Стефанов портрет, карактер, несигурност, његове море у сновима – прошлост која га мучи од како зна за себе. Дакле, једном речју, право богатство унутрашњег живота јунака.

Језик, којим се служи Сања Живковић је богат, а пре свега прецизан, пун сликовитих епитета и оригиналних речи. Лакоћа и једноставност у изражавању ове младе списатељице представљају право мајсторство, које је привидно лако, али га многи тешко постижу. Свакио опис има меру и смисао.

Приповедање у роману има хронолошки ток са повременим и незнатним ретроспекцијама, кроз које се открива прошлост Стефанове породице. Ауторка говори кроз своју јунакињу Наташу, а она плете своју причу уз помоћ Стефанових белешки. Својом емотивношћу, садржином и прозним сликама, роман ће веома снажно утицати на читаоца и приволети га да исти прочита у једном даху.

Тајанственост и уметничка привлачност ове прозне зиданице готово је врхунска, а уметничка игра, која је њен услов sine qua non, чини је још моћнијом.

Свака права прича може се добро испричати на само једном, добро одабраном уметничком језику и то је Сања Живковић овде учинила. Сваки други начин био би друга и туђа прича. Дакле, естетска суштина је у уметничком како, а не у уметничком шта, с тим што што уметничко како нужно садржи и одређује и уметничко шта и то се код Живковићеве демонстрира на посебан, убедљив и оригиналан начин.

Текст: Ана Ивковић, мастер филолог србиста

Сања Живковић, ауторка

Сања Живковић је рођена 1987. године у Крагујевцу. Завршила је Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу, одсек Српски језик и књижевност. Мастер рад на тему „Фигура жене у драмама Љубомира Симовића и Борислава Михајловића Михиза“ одбранила је 2011. године. Њен рад „Пад маски, откривање лица и онеобичајене кмонстанте појединих женских ликова у Михизовим драмама“ објављен је у часопису за језик, уметност и културу „Налеђе“. Године 2012. са још двоје колега довија награду „Најиновативнији наставник у Србији„, а три њена рада уврштена су у базу знања Креативне школе. Такође, била је кандидат за Ђурђевданску награду за 2014. годину. Организатор је и реализатор многобројних културних манифестација и радионица за децу. Живи у Крагујевцу. Поред прозе пише и поезију, а роман „Књига“ је њено прво прозно дело.

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар