Метеор који је донео Светлост у Крагујевац

Метеор – појави се, направи потрес и привидно нестане. Остану последице и камење, некоме драго, а некоме баш

Метеор – појави се, направи потрес и привидно нестане. Остану последице и камење, некоме драго, а некоме баш и не.

Уз Радоја Домановића и Владимира Булатовића Виба, Љубиша Манојловић је вероватно најзначајнији сатиричар који је блиско везан са Крагујевцем. Док за Домановића и Виба више или мање знамо, за Манојловића већина Крагујевчана готово уопште не зна. Нама на срамоту!

Рођен је 1913 године. У Крагујевцу је завршио гимназију. Као матурант, с још двојицом другова, 1932. објављује књигу лирских песама отискивање на океан. То му је уједно и једини додир са поезијом. Дописник је Правде и Политике, а 1935. у Крагујевцу покреће опозициони лист Светлост који је убрзо забрањен због левичарских идеја.

Студира и дипломира право у Београду, али се уједно бави и новинарством. Био је дописник дневних листова из Крагујевца, Ниша и Новог Сада. Неколико година пред рат прелази у Београд. Други светски рат дочекао је као стални сарадник Политике. Због левичарских активности је на списку тражених лица. Напушта посао и живи илегално. Под туђим именом одлази на принудни рад у Немачку, али већ крајем 1943 успева да се врати у Србију и ступа у партизане.

По ослобођењу Крагујевца, кратко ради на обнови културно – просветног живота родног града, а марта 1945. прелази у Београд као уредник листа Глас.

Од јуна 1948 (с прекидом 1950. кад је по казни прво отпуштен, а затим премештен у Дугу), па до 1968. ради као главни уредник хумористичко – сатиричног листа Јеж. Због писања у Књижевним новинама 1968. бива дефинитивно искључен из Савеза комуниста, и уклоњен с места уредника Јежа. Преостале две године до пензије фигурира као директор НИП Јеж.

Паралелно с новинарским радом, бави се и књижевношћу.

Са Б. Ћопићем, Ж. Конфина, М. Станковићем и Н. Новаковићем објавио је 1950 године збирку хуморески Хумористикон 5 на 5.

Већ 1951. пише потресну хронику масовног стрељања у Крагујевцу На часу историје, књигу која је ушла у школску лектиру.

Следе збирке приповедака Ветар и Хијаватин чвор 1957. Права сатира не губи на актуелности са протоком времена, тако да је то и овде случај. Довољно је поменути друга Калибра из приче С петнаестог спрата који жели да осигура лактове… Или се данас до врха не долази лактању? !!!

Роман Метеор са жутом машном објављује 1958. Овај роман је сигурно најдуховитије дело које је Манојловић написао. Шта се све може десити када превејани мангуп – новинар залута у Шареновац, на веома занимљив начин читамо у овом роману. Читава парада ликова дефилује на овој нушићевској позорници.

Светозар Марковић, романсирана биографија првог српског социјалисте излази 1963. Ово је дело у које је унео највише истраживачког рада јер му као грађа, како сам каже на почетку књиге, служе Скерлић, Јовановић, Маслеша и Продановић.

Роман Црвени метеор и збирке приповедака Поткивачница јаја, Осми патуљак, Бон-тон као и већ објављени Метеор са жутом машном излазе 1967. у издању Књижевних новина.

У Црвеном метеору, који је, како читамо у поднаслову, наставак Метеора са жутом машном, приказан је на горко ироничан начин однос новинара Саше Радојловића према Јеврејину Феликсу вајс од кога узима новац, јер га и после 1945 држи у склоништу убеђујући га да рат још траје!

Поменимо још и најбриткију Поткивачницу јаја у којој све варничи од поткивања јаја (ра). Овде читамо неколико врло оштрих критика на рачун послератних дешавања: о мењању руке на споменику палим Шумадинцима у Крагујевцу, преко човека који је полагао за бика па из рике положио, а из вуче пао, па до критичког запажања да су некад ратници носили црвене огртаче да се не види ако буду рањени, да би данас НН кад пође на конференцију на којој ће узети реч обукао жуте панталоне! То је тачно годину дана пре но што ће Манојловић постати непожељним за власт.

После 1968. Манојловић књиге се као друштвено штетне скоро деценију и по нису смеле објављивати, тако да збирка афоризама 13 црних мачака излази тек 1982. И вредело је толико чекати. Свашта се може научити од тих црних мачака. Есенција смисла за критику таложена деценијама. То је књига против баксуза сваке врсте иако је наслов двоструко „баксузан“. Наравно, сатиричар не сме да буде миш!

Последњи роман Деветстолева о сусрету школских другова, различитих животних путева и погледа на свет, на педесетогодишњици матуре, објавила је 1984 Светлост.

Још само једном се Љубиша Манојловић појављује на полицама књижара 1991. и то „досијеом“ Читајте између редова, о хајци поводом његовог писања у Књижевним новинама.

Превођен је на немацком, енглески, руски, пољски, бугарски, мађарски, чешки …

Умро је 1996. С пером у руци. Попуњавао је рачун за струју и комуналије.

Аутор: Марко Миљковић
Фото: РТС – У Редакцији „Јежа“, 14. децембра 1961 с лева на десно: Жика М. Јовановић, Никола Рудић, Пјер Крижанић, Димитрије Живадиновић (стоји), Љубиша Манојловић, Миле Станковић

преузето са: http://www.prviprvinaskali.com/

У редакцији Јежа

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар