Мићина књижара

Мићину књижару тако смо звали по Мићи Марковићу, легендарном књижару. Сви ми који смо тужно гледали преко године

Мићину књижару тако смо звали по Мићи Марковићу, легендарном књижару. Сви ми који смо тужно гледали преко године у излоге књижара, јер су нас празни џепови спречавала да постанемо власници жељеног наслова, очекивали смо новембар као богатог рођака из Америке. Ако је нешто било прескупо и у „месецу књиге“, новембру, са попустом од 50 одсто, на сцену је ступала Мићина свеска – књига дугова, како јој је тепао. Један крагујевачки романописац ће је много година доцније назвати књигом д(р)угова јер су у њој била записана имена и дугова и другова, Мићиних, међусобних и са књигама.

Мића је некако и визуелно спадао уз књиге. Висок, мршав, погурен и са дебелим оквирима наочара високе диоптрије. Био је пасионирани читалац књига које нам је продавао. Скривао је то од муштерија глумећи да је искључиво трговац иако никад нисам чуо из његових уста реч роба. На пример: „Сутра ми стиже роба“. Не, увек је то било: „Стићи ће нешто ново ових дана“ или „Стигао је најновији Албахари!“ Као читалац није хтео да се јавно изједначи са својим купцима. Старовременски етика књижарског заната налагала му је да знање о књигама препусти купцу. Увек је говорио да он те књиге чита тек да би знао шта продаје људима. Лагао нас је све одреда – дакако због добрих обичаја заната чије је тајне савладао до танчина …
Мића је знао за моју велику жељу да имам Скоков Етимологијски речник хрватског и српског језика. Друго издање Лексикографског завода, у ствари Крлежиног, у три тома, коштало је ко светог Петра кајгана. Мића је у пролеће 1988. Наручио књигу од издавача, сачекао да њену високу цену начисто нагризе инфлација, а онда ми је понудио у јулу. Није ме дуго пуштао да изађем из његове књижаре. И кафу ми је скувао. Био је то једини редак тренутак нашег познанства када је баш хтео да присуствује мом уживању и наслађивању књигама које дуго нисам могао да поседујем…
Почетком деведесетих опала је продаја свега и свачега. Домовина се спремала за рат у коме „неће учествовати“. Ускоро ће почети историјска инфлација и требало је продавати робу која се много брже обрће на тржишту од књига. Уосталом, ратници не треба да читају књиге, за њих су довољне и гусле, ау то време гуслара је било на претек. Без књига се у овој земљи увек могло.
Елем, због економске кризе у коју је ТП „Србија“ доведена од стране тадашњег руководства државе Србије, одлучено је да се Мићина књижара изда приватнику. Приватник плати закуп поштено и почне да сређује продавницу по свом нахођењу. Ред мастила, дрвене бојице, хемијске оловке, из срећних времена преостали Данило Киш, па опет обрасци ШВ-20, фасцикле свих боја и шестари, па малчице Добрица Ћосић. И све тако редом од прве полице до последњег рафа, некада крцатих најлепшим узорцима лепе и паметне књижевности. Од књига у излогу преостаде неколико аграрних приручника, уџбеници за основну и средњу школу и мртве муве…
У књижари наједанпут нема Миће. Кад питаш где је, оне жене нешто гледају у земљу и врте главом. Кажу није му добро, на боловању је. Одједном пуче вест – умро Мића књижар! Како, зашто? Инфаркт! Народ би рекао – пресвиснуо…

Пренето из књиге Јована Глигоријевића Блуз леве обале, Крагујевац 2011

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Оставите коментар