Милан Колак: Крагујевац чувам у срцу

У опуштеном ћаскању са нашим Миланом Колаком (28) разговарали смо о његовом детињству, глумачким почецима, о томе шта

У опуштеном ћаскању са нашим Миланом Колаком (28) разговарали смо о његовом детињству, глумачким почецима, о томе шта Крагујевац представља у његовом животу. Припадник, можемо слободно рећи младе генерације глумаца, који је својим улогама освојио срца свих нас и целе домаће јавности, о многим стварима је по први пут „отворио душу“ за Калдрмаш.

Прочитајте цео интервју.

 

1. За почетак реците нам нешто више о вашем одрастању у Крагујевцу, какве Вас успомене вежу за наш град и шта је оно што је обележило Ваш период живота овде?

– То је свакако моје детињство, најлепши период мог живота. У Крагујевцу сам живео до своје 19. године. Прве асоцијације у вези Крагујевца су ми породица, пријатељи, Раднички и неизоставно Дом Омладине у коме сам провео 10 година бавећи се позориштем.

2. Када сте се заинтересовали за глуму, како је све то почело, да ли вас је окружење подржавало?

– Још од раног детињства, када бих се играо сам, имао сам ту потребу да се претварам да сам неко други. И тако сам несвесно развијао машту, која је у овом послу један од пресудних чинилаца. То је приметила моја драга мајка која ме је и уписала на глуму код покојне Славице Слаје Урошевић. Испоставиће се да је то била њена најбоља одлука везана за моје развијање, а моје највредније искуство у животу. Нисам тада ни знао шта је глума, а и дан данас тражим одговоре. Било ми је сасвим довољно то што ме је породица подржавала, иако сви знамо да се од уметности ретко ко хлеба најео.

3. Дипломирали сте на Акедемији уметности у Новом Саду у класи професора Никите Миливојевића. Како су текли студентски дани, да ли је ово за Вас био турбулентан период живота, и како поредите живот у Крагујевцу и Новом Саду?

– Када одете од куће у други град тек што сте постали пунолетни схватите да ништа о животу не знате. То је као да вас је неко одједном бацио у свет одраслих и у њему се сналазите како знате и умете. Оно што је предивно, а уједно и опасно, је што доживљавате слободу у изобиљу.
На Академији смо боравили и по 18 сати дневно. Ту смо заправо живели, а у изнајмљене станове смо одлазили само да преспавамо, а некада смо спавали и на Академији. Неко потпуно другачије виђење света, често другим људима нејасно али интригантно. Била је то четворогодишња психофизичка припрема за посао којим се данас бавим.
Оно што разликује Крагујевац и Нови Сад је свакако менталитет. Нови Сад ми је помогао да не журим и помало смирим свој шумадијски темперамент.

4. Поред улоге у серији „Корени“ ,не можемо а да као ваши суграђани не поменемо колико смо били поносни на вашу улогу Маринка у серији „Краљ Петар Први“ коју је режирао Петар Ристовски. Дефинитивно једно право глумачко остварење и главна улога. Како сте се осећали након добијене улоге и какви су Ваши утисци? Ако се не варамо „пале“ су и награде?

– Пресрећан сам што део тог пројекта. Нарочито због теме коју обрађује. Нама Шумадинцима тема Великог рата је урезана у гене. Осећао сам огромну одговорност баш због тога што је мој чукундеда прешао Албанију, и преживео Солунски фронт. Могу рећи да сам чак мазохистички уживао у снимању у суманутим условима. Снимали смо на врху планине и на -20 по снегу, ветру и киши и све то време био сам у опанцима. Али само када бих помислио на историјске чињенице, било ме је срамота да се жалим, чак и у себи.
Ето, тиме сам, за своју душу, исказао захвалност прецима, иако мислим да никада нећемо бити довољно достојни да о њима говоримо, а камоли да им се захвалимо довољно.

5. Након једне такве улоге, ређају се серије “Јужни Ветар” и “Ургентни Центар”. Како сте се спремали за ову врсту улога? Са једне стране син криминалца, а са друге угледни доктор Дамјан Мештеровић.

– Те две серије сам снимао у исто време. Тумачио сам две потпуно различите личности. Што се тиче припрема за улогу доктора, ишао сам на медицинску обуку, а имао сам среће што ми је рођени брат доктор, па сам га зивкао на сваких сат времена да ми преводи и објашњава медицинске термине. У Јужном Ветру сам тумачио сина криминалца, који има проблем са наркоманијом. Е, ту сам већ морао да се послужим маштом, о којој сам малопре говорио.

Наравно обе улоге су захтевале истраживање из свих расположивих извора.

6. Да се надовежемо на прошло питање, претпостављамо да је сан сваког глумца управо та могућност да се опробате у разним улогама и да окушате себе у ситуацијама у којим вероватно никада у обичном животу себе не бисте могли да замислите. Да ли је та трансформација то што ‘вози’ сваког глумца?

– Предивна могућност глумца је управо то што може да проживи неке емоције са којима се у свом животу можда никада не би ни сусрео. До њих га доводи процес стварања. Наравно, што су различитије улоге то је и већи дијапазон емоција. Глумцу је потребно да стално ради на различитим улогама, иначе ће самом себи постати досадан, да не говорим – публици.

7. Сада оно чувено питање које је вероватно свим вашим колегама можда најтеже. Филм или позориште?

– То увек поредим са сликарством. Некада сликар користи акрилне боје, а некада акварел. Некада више ужива у једном, некад у другом. Сликање је сликање. Тако је и глума глума, само су средства којима се служите другачија. Битно је оно што глумац има да понуди, а да ли ће га гледати публика у позоришту или камера на сету, потпуно је свеједно.

8. Оно што је одјекнуло у нашој чаршији је ваше гостовање у спортској емисији на телевизији Арена Спорт. Том приликом сте изјавили да сте учени да навијате за Раднички и да сте са вашим оцем као верни навијач ишли чак и на гостовања. Раднички је без сумње прави шумадијски бренд за већину Крагујевчана. Да ли сте можда тренирали фудбал и када се родила Ваша љубав према клубу?

– Раднички је чинио велики део мог детињства и одрастања. Сећам се да ме је отац једном одвео на утакмицу Радничког, мислим да ни у школу још нисам кренуо. Он је радио на стадиону и на кратко ме је оставио на трибини, тада су навијачи били на истоку, међу којима је био и неки његов пријатељ који ме је причувао док се ћале не врати. Колико се сећам то је био први мој сусрет са бодрењем клуба. Касније сам са својим другарима из Белошевца почео да пратим Раднички у свим спортовима. Био је прави доживљај ићи и на гостовања по целој Србији. Лепе успомене.

9. Како најчешће проводите слободно време и можда нека препорука када је добра књига у питању?

– Све време које имам сматрам слободним. Из све снаге покушавам да време не трошим узалудно. Волим да стварам, учим и да се дружим.
Када смо се већ дотакли спорта, препоручио бих приповетку Иве Андрића ‘’На стадиону’’, а што се романа тиче, погодно за ово време у коме, чини ми се, губимо путоказ, засигурно, било шта од Достојевског.

 

10. Ваши планови за будућност?

– Да напредујем и доносим радост себи и другима.

11. За крај, остаје нам да Вам пожелимо пре свега пуно здравља у овим изазовним временима, среће и успеха како на пословном плану тако и у приватном животу. Хвала на издвојеном времену и наша је част. Поздравља Вас ваша калдрма и радујемо се сусрету.

– Овај разговор ми је био задовољство. Свако добро.

 

Аутор: Александар Ђорђевић

Један коментар на “Милан Колак: Крагујевац чувам у срцу

Оставите коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.