На бензинској пумпи…

Данас на повратку дому свраћам на пумпу да сипам гориво. Док чекам у реду да платим рачун преко

Данас на повратку дому свраћам на пумпу да сипам гориво. Док чекам у реду да платим рачун преко реда прилази крупнији човек, средњих година у некој прљаво окер мајици, ишараној мрљама зноја, моторног уља и две мале флеке кечапа. Касирка услужује човека испред мене, он се културно извињава и пита: “Извините, молим Вас. Могу ли да платим еврима. Ево 10 евра. Узео би воду и пар ситница.” Једним погледом гледа у касирку, другим у фрижидер са водом. Продавачица му одговара, културно, такође извињавајући се да има дилере испред драгстора, и да је она немоћна у овом случају. Не схвата по његовом дијалекту да он нема појма о ком драгстору она говори, јер је он вероватно један камионџија који је можда данима на путу и коме је ово X ситуација са сличним исходом. Фаца човека испред мене коме је новчаник био поприлично дебео је добила израз попут оног када се њему сличним усере какав голуб на ауто или пак неко уђе у исти са каљавим ципелама. “Али, ја би само воду, ево имам и 5 евра ако не можете 10″… Жао ми је човека. “Па идите до дилера, то вам је ту близу или не знам шта да вам кажем.” одговара му гледајући у новчаник муштерије испред мене. Одједном сам и ја осетио жеђ. Невероватну жеђ. И глад истовремено.

Покушавам да се фокусирам погледом на било шта што ће ми одвратити мисли али свуда видим чоколадице, пића и не успевам да се суздржим. “Дајте тај новац. Ја ћу вам то разменити.” Узимам 10 евра и дајем му најпре 1000 а затим и 200 динара. Покушавам на пронађем још неки метални новац јер не желим оштетити човека а он ми враћа оних 200 и каже: “Само 900. Не треба више.” “Није 900. 1200, тј 1220 али тих 20 ћу вам дати кад ми врате кусур по плаћању рачуна.

Стварно немам ситно. ”Човек ме гледа са неверицом. Контам да му је неко раније разменио неки новац по курсу од 90 динара за евро и није му јасно зашто му нисам узео новац који ми је враћао. Одједном ми га је још више жао. Доћи у земљу у којој те генерално мрзе као нацију, иако ти сам ниси ништа крив по питању тога, да би се прехранио и опстао, остављајући све које волиш и који ти нешто значе далеко, препуштајући се спавању и живљењу у камионској кабини по киши, снегу, мразу и магли, и доћи у ситуацију да ти сви окрећу главу због твог дијалекта и видно умрљане мајице и руку… “Хвала вам. Много вам хвала.” Узима воду, паклицу york-a, пар чоколадица и неку енигматику. На вратима застаје, окреће се и поново захваљује. “Хвала вам и што сте ме пустили преко реда. Пуно вам хвала.” Ретко кад останем без текста , иако тачо знам шта бих рекао. Просто се дешава… Осуше се уста и застане нека кнедла у грлу из чистог мира. “Број 5… TNG, 1000 динара. Да ли сте за неку чоколадицу или јелкицу?”
“Не, само једну воду, молим Вас.”

dejandimitrijevicblog

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

2 коментара на “На бензинској пумпи…

Оставите коментар