ХРАМ НА ПРОМАЈИ

Учили су нас да се дрво на дрво ослања, а човек на човека. Да су пријатељи највеће богатство

Учили су нас да се дрво на дрво ослања, а човек на човека. Да су пријатељи највеће богатство које се може стећи у животу. Да је пријатељство попут јаке грађевине, на чврстим темељима изграђено пуном циглом, армирано јаким везама које не дозвољавају да се исто поруши при и најјачим ударима. Некада се оно градило полако, годинама, попут храма, водећи се рачуна о сваком узиданом зрну песка између цигли које су слагане полако, увек исправно, постојано и увек водећи рачуна да цели храм може издржати сопствену тежину упркос свим спољним ефектима, ветровима, радозналим туристима који би да зађу у сваки кут опипавајући и проверавајући његову постојаност и величанственост. Нажалост, иако се године утроше у градњу, ако се временом не одржава и обнавља и поред све те арматуре једног дана се неминовно руши на очиглед свих радозналих туриста.

Врата храма морају увек бити отворена. Слобода је основна идеја његовог постојања и опстајања. Ветрове који дувају користимо да проветримо сав тај заостао воњ пролазника, путника намерника. Свакодневно проветравање је веома битно. Ако га изузмемо може и нама самима припасти мука. Наравно можда је и другима мука од нашег воња, нашег мириса. Само што ми сопствени воњ никада не осећамо. Дакле, обавезно проветравање. Отворимо прозоре и врата и пустимо ветрове да одраде своје. За то време можемо дискутовати о небитним стварима. А можемо и одиграти партију карата, одгледати филм или радити било шта друго. Апсолутно је небитно. Све док је он на здравим ногама. Док су основе чврсте и непољуљане силом већом од њега самог. Све док се искреност и поверење сматрају алфом и омегом.

Међутим…

Прво се, обично, рађа сумња. Сумња са собом вуче терет преиспитивања. Где си погрешио? Након преиспитивања следи самопосматрање. Па посматрање, посматрање друге стране. Онда резимирање, па коначна рекапитулација. Након тога би требало да уследи одлука. Да ли желимо и даље бити носећи стуб тог храма или ћемо овај пут пустити ветрове да у том проветравању и нас однесу на неку другу страну, остављајући рушевину за собом. Све морамо ставити на папир. Јер једино он трпи све. Након тога проверавамо колико смо трпељиви у односу на папир. Још колико времена ће цела утакмица трајати или ће бити прекинута одмах, и пре званичног краја.

Да је готово знаћемо оног тренутка када почнемо да осећамо воњ на који смо били навикли као на свој. Воњ који нисмо осећали. Када тај воњ почне да нам смета. Када се искреност замени лажима а поверење страхом. Када се особа коју позивате у пола ноћи да лаже за вас да би вам дала алиби не јавља на телефон. Не зато што спава. Доступна је на месенџеру. Него зато што јој је тог тренутка тај чет пречи од вас. Е, тад је крај. Тада се “заувек” прекречава у “готово”. Тај позив мора бити последњи. Јер ако обавите и следећи, увек ће постојати сумња, а сумња ће вас увек враћати поново у зачарани круг.

Аутор: dejandimitrijevicblog

Уредник: Александар Ђорђевић

Оставите коментар