(НЕ)свакидашњи доживљаји КГ музичара – пише Зоран Мишић

Добро да су живи

И док нас угледни, насушни таблоиди на насловним страна уредно информишу о пребијањима „Гранд“ и „Пинк“ звезда и звездица немојте мислити да је нашим, уметницима кафанским и ресторанским овдашњим лакше и лепше. Ма, какви. Исто је ако не и црње. Живот музичара можда јесте леп, али никако није лак.

– Газде се бахате на наш рачун. Због беспарице, музичари који су потпуно осиромашени и приморани су да „јуре“ госте са песмама због бакшиша. Нико више не плаћа музику, него шта ко и колико „ухвати“. На тај начин деградирају ионако урушен квалитет свирки и музицирања, каже један од најпознатијих чаршијских музичара Слободан Пилиповић Пиле, певач и тамбураш.

По њему газде на конто имена и рејтинга музичара склапају погодбе за весеља, напомињући клијентели да је довољно да плате мени а музика је ту бесплатно. Џабе.

– И сами смо криви, самокритичан је он, напомињући да му је недавно један познати хотелијер овдашњи после свирке мртав ‘ладан саопштио: „Шта има везе цена за коју смо се договорили, па узели сте бакшиш“.

Наш саговорник Слободан Пилиповић Пиле (47) човек је, што се каже ‘од сто заната: шеф је службе маркетинга Театра, дипломирани економиста, електричар бандераш … али нашој градској (а и много шире) јавности познат је као музичар већ три деценије у профи водама.

Са тамбурицом (али и осталим жичаним инструментима) као „примаш“ другује од своје девете године. Премијерни наступ са старијим братом Сашом имао је у ноћном клубу у Загребу а КГ премијеру у „Корани“ са акустичарским бендом, који је међу првима фурао музику без озвучења. Годинамаје музицирао са својим бендом „Ле пјаф“ („Пиле“) у „Лађи Француској“, „Нептуну“, „Подрумчету“, хотелима, ресторану, клубовима … Наступао је и на мору Будва, Свети Стефан као шеф оркестра неким од најпознатијих имена наше естраде. И баш тако једна од тих највећих звезда успела је да изради колеге за 7.000 марака. Убедила их је да јој хитно требају те паре за омот од плоче и исте ноћи их прокоцкала и испалила.

Пак и овде у кафани није лако.

– Увек се нађе неки паметан старојко, ујак, пијани теча … да се иживљава над музичарима. Када су прославе фирми увек има неки коме „нисмо одсвирали“ баш „његову песму“. Па крене објашњавање, доказивање, забеђивање, убеђивање …, набраја Пиле.

Не презају ни да са побију са музичарима. Али, као и музицирању и „ту“ их чека уиграна бендовским екипа.

– Најчешћи разлог сукоба је што се гости иживљавају, наручују, наручују, а онда на крају неће да плате, тврди наш саговорник наводећи пример када му је један градски привредник на крају одбивши да плати, позивајући шефа оркестра да се „расправе“ о главу разбио чашу.

– Мора човек да буде спреман на све, реалан је он.

И пиће је саставни део ове професије.

– Свирали смо свадбу људима са Косова. Ту смо се по први пут сусрели са „обичајем“ да се стално укрштају чаше и наздравља младенцима и свим гостима. На, крају све смо их „пообарали“ и наставили са свирком, искусно се он осмехује, доказујући да су „увежбани“ и у том професионалном сегменту.

Музичари нису никако заштићени а обезбеђење им никада није помагало. Напротив, чак су их они терали да после радног времена свирају гостима.

Овде, ма колико било спорних ситуација никада нису имали проблема са правим криминалцима, већ само са пијаним лелемудима, али „на страни“ …

– Са колегом сам, половином деведесетих наступао више пута у Софији у ресторану који је држао наш човек. На том месту се скупљао „крем“ бугарске мафије. Једне ноћи софијски мафијаш је питао газду да ли може да пуца по локалу, што му је овај, наравно, галантно дозволио. Тип је извадио пиштољ и почео да пуца у лампе изнад наше главе. Меци су пробили зид и у салу је улетела убледела куварица, присећа се он, наводећи да је распуцани весељак само неколико месеци касније разнет у једном лифту.

И он сам, због састава гостију и „скупа сватова“ у она ратна и поратна времена морао је да у баточинском ресторану „Лара“ наступа са видно затакнутим пиштољем за појас у циљу одбране себе и чланова оркестра.

На једној свадби у околини Кнића, пијани гост, чак близак рођак члана бенда, наручио је музику и дао 50 евра. После је тражио да му врате кусур од 200 колико је тврдио да је дао. Нису га убедили и „тронути“ рођа са својом екипом блокирао им је пут ка граду са све по пропису постављеним барикадама не би лих зауставили пребили. Морали су да се враћају у Крагујевац заобилазним сеоским џадама и преко њива.

Извор: крагујевачке.рс

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Један коментар на “(НЕ)свакидашњи доживљаји КГ музичара – пише Зоран Мишић

Оставите коментар