Незаборављена прва жртва српског и светског ваздухопловства – пише Зоран Мишић

Удружење пезинисаних војних летача и падобранаца обележило је стогодишњицу погибије пилота – наредника Михаила Петровића, прве званичне жртве

Удружење пезинисаних војних летача и падобранаца обележило је стогодишњицу погибије пилота – наредника Михаила Петровића, прве званичне жртве српског, али и светског ратног ваздухопловства, који је трагично страдао у Првом балканском рату прииком опсаде Скадра. Прича о пиониру наше авијације, рођеном у оближњој Влакчи, његовом школовању и ратним задацима уједно је и прича о самим почецима нашег ратног ваздухопловства

 

За разлику од многих других жртава и хероја бројних ратова вођених на овим просторима, пилот Михаило Петровић није заборављен. Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца облежило је, у среду 20. Марта, стогодишњицу његове погибије на ратном заадатку у околини Скадра. Пилот наредник Михаило Петровић, један из генерације првих  српских пилота, храбро је пао извршавајући своје наређеење – извиђање тада опседнутог Скадра у Првом балканском рату и тако постао прва званична ратна жртва тадашње српске, али и светске војне авијације.

По подацима приљежног хроничара историје овдашњег ваздухопловства Вељка Лековића, пилот наредник михаило Петровић био је члан прве класе српских војних пилота школованих у Француској. Од њих шесторице, по Лековићевим подацима, чак двојица су били Крагујевчани, односно Шумадинци, рођени у непосредној околини града, наредник Миахило Петровић који је рођен у Влакчи и рођени Страгарац Миодраг Томић, касније најодликованији српкси војни пилот. Педантном истраживачу и историографу Лековићу није промакао ни податак да су и прва тројица српских авио механичара била из нашег града и околине: Никола Калановић, брат од стрица прослављеног председника општине крагујевачке Војислава Калановића, Алексије Николић и Милисав Јефтић, рођен у селу Цикоте код Рековца.

Ето, толико су Крагујевац и Шумадија у свему први, па и пионири, авијатици дали у оснивању ратног ваздухопловства. На жалост, и прва жртва војне авијације био је баш наш земљак, незаборављени Миодраг Петровић.

Историчар ратног ваздухопловства Борис Циглић у својој књизи „Крила Србије – ваздухопловна команда и авијатика српске војске од 1912. До 1920.“ Детаљно је описао војно и авијатичарско школовање Михаила Петровића и његових „класића“ у  Француској.

„Усмереност српског ваздухопловства ка Француској можда се најбоље може сагледати кроз призму пилотске обуке. Ако се у Ваздухопловној команди и Српској авијатици и могло наичи на нешто материјала који није био француског порекла, до краја Великог рата ниједан пилот српске војске (не рачунајући неколицину страних плаћеника) није завршио обуку у школи која није била француска. У периоду од 1912. До 1918. Године у пилотске школе у Француској упућена су 62 српска официра и подофицира у четири класе. Међу сима је 52 успешно завршило обуку и стекло бревете Француског аеро-клуба, петорица су морала да прођу кроз додатно школовање у позадини Солунског фронта, а петорица су отпала“, записао је Циглић у свом делу.По његовим сазнањима Србија је првог школованог пилота требала да добије још 1911. Године, када је планирано да међу питомцима који ће се школовати у иностранству један заврши пилотажу. На конкурсу расписаном 19. маја те године за то место изабран је пешадијски поручник Ђорђе Благојевић. Међутим, благојевић никада нје стигао до пилотске школе, а као један од разлога за то наводи се да министарством војно није желело да плати за његово осигурање за случај несреће.

Фебруара 1912. министарство војно расписало је конкурс за школовање прве групе пилота у француским приватним школама. Између 171 кандидата изабрани су инжињеријски поручник Јован Југовић (ступиоо на место пешадијског поручника Даниловића који је одустао), пешадијски поручник Милош Илић, ариљеријски поручник Живојин Станковић, артиљеријски наредник Михаило Петровић, артиљеријски поднаредник Војислав Новичић и пешадијски поднаредник Миодраг Томић. За обуку сваког питомца српска влада морала је да плати 27.000 француских франака и да положи још 20.000 коа депозит за евентуалну штету у процесу обуке. Југовић, Петровић и Новичић упућени су у школу Мориса Фармана, а Илић, Станковић и Томић у школу Луја Блериоа. Обе школе налазиле су се у Етампу. Школовање је почело 21. маја 1912. године стоји међу подацима које Циглић прикупио и објавио.

У његовој књизи први пут објављено је и писмо које је питомац пилотске школе у Францусој Михаило послао свом брату Живану Петровићу, такође официру српске краљевске војске. Писмо је написано 22. маја 1912. године у француском граду Етампу:

„Драги мој брате, ево ме у Етампу, 60 километара удаљеном од Париза, где је наша школа. У Етамп смо дошли данас, јавили се у школу, и замисли: одмах смо летели са овим авијатичарем на слици  (инструктор Шарл Аманс). Како је величанствено летети осећа само онај који се обрене на висини на 100-200 метара изнад вароши. Летео сам око 20 минута, али дивно. Изгледа да је биплан довољно сигуран. Бога ти, овде је летење играчка. По десет аероплана лете као птице на висини до 1000 метара. Ја сам се осећао врло добро. За данас оволико. Љуби те Миша“, завршио је своје писмо брату наредник Михаило Петровић.

По Циглићу, као најталентованији полазник убрзо се издвојио управо Петровић, који је први извршио самостални лет 10. јуна и први положио пилотски испит пред комисијом 23. јула, за шта му је 02. августа 1912. Француски аеро-клуб доделио бревет (летачку дозволу) број 979. До краја септембра су и остали кандидати завршили основну обуку и стекли бревете.

Издвајање нашег земљака Петровића као најталентованијег летача у класи још је вићи успех ако се сагледају подаци објавени у Циглићевој књизи, а који, мање славно, гласе овако: „Остало је забележено да су српски авијатичари у Авијатичарској школи Фарман начинили штету од 13.000 франака, а у школи Блерио чак 255.000“, педантно и објективно наводи Циглић.

Иако је било планирано да након тога прођу школу више пилотаже, избијање Првог балкансго рата и наредба да се врате у домовину спречила је да до тога дође.Морали су одмах да се јаве у своју новоформирану јединицу и да узлете на борбене и осматрачко-извиђачке положаје. Све релевантне чињенице о овим првим летовима, као и самој погибији наредника Михаила Петровића сакупио је и објавио Борис Циглић у књизи „Крила Србије“ у поглављу „Опсада Скадра“.

По закључењу примирја са Отоманском империјом 03. децембра 1912. отпочели су мировни преговори, али су све стране наставиле припреме за предстојеће сукобе. Примирје је прекинуто крајем јануара, а 07. фебруара црногорске снаге обновиле су напад на Скадар, упркос претњама великих сила које су одллучиле да Скадар уђе у састав новоосноване Албаније.

На молбу краља Николе Првог Петровића, српска влада је упутила ка Скадру комбиновану јединицу, названу Приморски кор, којом је заповедао ђенерал Петар Бојовић. У његов састав је ушао и Приморски аероплански одред, основан 20. фебруара под командом мајора Милетића, а по наређењеу Врховне команде. Међу 33 припадника одреда који су 04. марта пошли из Топонице за Солун од српских пилота недостајао је само Новичић који је остао у Нишу д се стара о преосталом авијатичарском материјалу: ту је било и шест странаца-плаћеника: пилоти Фогефрој и Кирштајн и механичари Корније, Пољак Часлав Вжесински и Американа Пирс, забележио је Циглић.

Одред је из Солуна грчким бродом „Марика“ пребачен у албанску луку Свети Јован Медовски, где је приспео 12. марта. Приликом искрцавања припадника Приморског кора изненада се појавила турска крстарица „Хамидија“ и засула луку и бродове снажном ватром од које су два брода потопљена и погинуло прео 150 српских војника. У овом нападу 12 припадника одреда је лакше повређено док су напуштали брод, док је у насталој пометњи Пирс покушао да оштти једини „Блерио Н1-2“ пре него што је побегао аустроугарским бродом.

Овај одред располагао је следећим летелицама: са по једним „Фарманом HF 20“, „Блериом Hl-2“, „Депердисеном Тип Т“ и „Дуксбипланом“. За летелиште је изабрана пољана поред села Барбалуши, на пола пута између Светог Јована Медовског и Скадра. Дана 17. Марта извршено је неколико кратких, пробних летова, а два дана касније мајор Милетић је обавестио команду кора да је све спремно за извршење ратних задатака. Ујутро 20. Марта поручник Југовић на „HF 20“ и поручник Станковић са поручником Илићем као извиђачем на „Блериоу Hl-2“ направили су краће пробне летове током којих су наишли на снажну турбуленцију на висини изнад 800 метара.

Упркос томе, наредник Михаило Петровић је инсистирао да полети у борбено извиђање, са чим се коначно сагласио и мајор Милетић. Након двадестоминутног лета, током којег је надлетео истурене непријатељске положаје са којих је на њега отварана ватра, Петровић е вратио над аеродром, угасио мотор и у спирали почео да се спушта.

Иако су, по причи нашег саговорника Лековића, постојале две верзије Петровићеве погибије, по првој није био везан и испао је из авиона са висине од 900 метара (што је по Лековићу готово немогуће), па другој је доживео инфаркт приликом слетања и од тежине тела попустили су сигурносни авијатичарски каишеви – једно је сигурно, тело наредника Михаила Петровића испало је из аероплана пре него што је он дотакао земљу.

У својој књизи Циглић објаљује писани извештај са лица места Петровићевог колеге са класе за време школовања у Француској, поручника Милоша Илића, који је био непосредни сведок његове погибије:

„Време је било лепо. С мора је дувао топао ветар, док се на планинама Албаније и око аеродрома белео снег. Хладан ваздух са планина и онај с мора мешали су се на висини од преко 800 метара, колико су стварно били високи планински ланци којима је био окружен аеродром код села Барбалуши.

…Над аеродромом, учинив неколико кругова баш у моменту када је дошао у предочену му опасну зону и када су сви гледаоци упрли погледе у њега, онако како је седео невезан (Петровић је био везан) напред на апарату „Анри Фарман“ , нагнут у косом положају, добио је шок (удар) ветра одоздо и моментално, са висине од 1.200 метара (већина релевантних извора говори о висини од око 900 метара), испао из апарата, на опте запрепашћење гледалаца.

У почетку је пада згрчен, онако како је седео у апарату, затим се видело како се опружа и ради рукама у ваздуху као да жели да се за нешто ухвати, а потом је добио тако брзо хоризонтално окретање да више ни његов пад није био вертикалан, већ је, изгледало је, падао више у виду лука.

Звук од удара при паду на земљу био је страшан, а језовити призор неописан. Пао је недалеко од аеродрома на песак код рукавца Дрињаче (Дрима). И на месту остао мртав.

Другови и гледаоци стигли су до њега после једног минута. Лекари су, за утеху авијатичарима, констатовали да је урмо још у ваздуху. Апарат, чим је пилот испао, у почетку се љуљао као лист хартије, потом се преврнуо и оплако пао на земљу, недалеко од свог пилота. Чудновато је да на апарату није било никаквог квара. Сказаљка на сату, који му је био на руци и пестао да ради, показивала је 10 часова и 35 минута, то је час када је пала прва жртва наше авијатике“, записао је у својим сећањима поручник Милош Илић.

И остали сведоци овог трагичног чина наводили су касније у својим изјавама да је Петровићев авион „Анри Фарман ХФ20“ на висини од око 900 метара изненада улетео у снажну турбуленцију која га је истумбала и тако снажно протресла да се, под теретом за то доба веома корпулентног пилота, одвалио вијак којим су спојени постоље (на које је монтирано седиште) и ремен.Прва жртва српске авијације пилот-наредник Михаило Петровић сахрањен је истог дана у порти разрушене католичке цркве у Барбалушију. Ту се, ипак, није завршила његова постхумна војничка одисеја, јер су његови посмртни остаци есхумирани и сахрањивани више пута. Априла следеће године ексхумиран је и уз највише војне почасти, у присуству целог црногорског државног врха и више хиљада грађана, сахрањен на Цетињу, да би коначно 1931. године, након дугогодишњег залагања породице и највише брата Живана, коме је и писао писма из Француске, био пренешен у Београд и сахрањен на Новом гробљу.

По Циглићевим историјским изворима, Петровићева погибија снажно је потресла све припаднике његовог авијатичарског одреда. Ипак, летење је настављено 22. Марта када је Живојин Станковић извршио један краћи пробни лет. Станковић је и следећ дана био у ваздуху и то два пута, са нашим Миодрагом Томићем као извиђачем, а 24. Марта Годефрој је извршио четири пробна леа на „Депердесену“. Станковић и Годефрој извршили су 26. Марта по један, а следећег дана по три кратка лета, али услед снажних ваздушних струјања никако нису успевали да надлете Скадар.

Коначно, ујутро 29. Марта, поручник Станковић као пилот и наредник Томић из Страгара као извиђач узлетели су на „Блериоу“ и извршили први успешан ратни задатак Ваздухопловне команде, осматрајући турске положаје у Скадру пре него што су се вратили у Барбалуши.

Командир одреда мајор Коста Милетић написао је у свом извештају команди да је „по дознању од заробљеника, једног турског наредника, лет аероплана произвео је у Скадру огромну панику, а нарочито код простог света.“

Прва жртва српске и светске војне авијације, пилот-наредник Михаило Петровић својим херојским чином допринео је овом великом ратном успеху, због чега и дана њего лик и дело у завичају као и струковном удружењу нису заборављени, а стогодишњица погибије свечано и достојанствено обележена, као што и доликује пиониру наше авијације.Пилот-наредник Михаило Петровић рођен је јуна 1884. године у селу Влакча код Страгара у Шумадији. По завршетку основне школе на селу, као одличан ученик примљен је за питомца Војно-занатлијске школе у Крагујевцу. После петогодишњег успешног школовања, упућен је две године на усавршавање у Русију. У веома јакој конкуренцији Михаило Петровић изабран је и упућен на изучавање пилотаже у Француску. У пилотској школи „Фарман“ провео је на обуци од априла 1912. године до краја исте,  кад се са групом пилота морао вратити у домовину.

У то време водио се Балкански рат. Већ јануара 1913. ваздухопловни наредник Михаило Петворић учествовао је у формирању Аеропланске ескадре у Нишу, а 19. фебруара био је упућен са аеропланским одељењем у помоћ Црногорцима код Скадра. Први лет са летелишта Барбалуши код Скадра, извршио је наредник Михаило Петровић, извршавајући истовремено први ратни задатак у историји нашег ваздухопловства.

Петровић није заборављен у свом родном крају. Од 2004. чланови Завичајног удружења „Михаило Петровић“ из Влакче свакога јуна на дан његовог рођендана полажу венце и одржавају пригодна и тематска сусретања о лику и делу бесмртног пилота Петровића код његове родне куће. Удружење „Михаило Петровић“ из Влакче покренуто је на иницијативу професора Александра Јовановића и Драгољуба Швабића, а велику и несебичну помоћ приликом прикупљања историјске грађе о животу и делу њиховог славног земљака пружио им је ваздухопловни пуковник у пензији мр Златомир Грујић, који је испред Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца и организатор комеморативног скупа поводом стогодишњице Петровићеве погибије.

Чланови Удружења „Михаило Петровић“, по речима Вељка Лековића, свечано ће наредне године обележити у Влакчи, код његове родне куће, и 130 година од рођења првог погинулог српског пилота.

Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail to someone

Један коментар на “Незаборављена прва жртва српског и светског ваздухопловства – пише Зоран Мишић

Оставите коментар